Igrač koji je pomerio granice u fudbalu i učinio da se prisetimo zbog čega volimo ovaj sport...
Malo je igrača koji nam ostanu u takvom sećanju kao što je on. Njegovo ime je sinonim za fudbal! Ronaldo de Asis Moreira ili jednostavno Ronaldinjo. Iako danas imamo dve fudbalske mašine, u liku Mesija i Ronalda, osvedočene legende Pelea i Maradonu, i veliku plejadu zvezda koje su kročile na travnati teren, jedno ime se izdvaja...
Rođen je u Brazilu, 21. marta 1980. godine, a karijera kakvu će ostvariti će ući u sportske anale, kao jedna od najuspešnijih ikada! U karijer je nastupao za viliki broj brazilskih i veropskih klubova, a period proveden u Barseloni ga je načinio legendom.
Ukoliko nista znali, Ronaldinjo je osvojio sve značajne trojefe koji postoje u svetu fudbala! Nakon osvojenog trofeja u kupu Libertadores (poslednjeg velikog koji mu je nedostajao), kratko je izjavio: "Ovaj trofej mi je nedostajao u karijeri. Zbog njega sam se vratio u otadžbinu. Svi su mislili da je moje vreme prošlo. Da vidim šta će sada da kažu", rekao je Ronaldinjo nakon što je sa Atletiko Mineirom (Brazil) osvojio prestižni trofej.
Svojim uspehom, Ronaldinjo se pridružio odabranoj grupi velikih igrača, koji su uspeli dao svoje evropsku Ligu šampiona i njen južnoamerički pandan - kup Libertadores. Pored njega tu su još Kafu, Roke Žunior, Dida, Karlos Tevez, Valter Samjuel i Pablo Sorin. Uvek sa osmehom na licu, Ronaldinjo je radio driblinge kakvi se retko vide, naročito u svetu modernog fudbala.
On je jedini fudbaler na svetu koji u svojim vitrinama ima pehare Lige šampiona, evropskog Superkupa, čak i Intertoto kupa sa PSŽ-om, Kopa Libertadores, Kopa Amerike, Svetskog prvenstva, Kupa konfederacija i Zlatnu loptu. Neverovatno, ali istinito.
Malo je poznato da je Ronaldinjov brat Roberto takođe igrao fudbal, zbog čega se porodica preselila u Porto Alegre, ali su ga povrede sprečile da zablista. Zato je to uradio „Gaučo“, za obojicu. Pažnju javnosti prvo je privukao kao 13-godišnjak, kada je za lokalni tim postigao 23(!) gola u pobedi od, pogađate, 23:0. Svoju neverovatnu karijeru, započeo je u brazilskom Gremiju, čiji je dres nosio pune tri sezone. Selidba u Evropu usledila je 2001. kada ga je Pari Sen Žermen doveo za pet miliona, verovatno ni ne znajući kakav dragulj će dirigovati njihovom igrom. Revolucija fudbala je mogla da počne.
Potez karijere usledio je dve godine kasnije: Barselona je izgubila trku sa Realom za Dejvidom Bekamom, na sreću njenih navijača i Đoana Laporte, koji doduše nije ispunio obećanje, ali je onda doveo jednog od najboljih igrača svih vremena. Igra katalonskog tima nije mogla da se zamisli bez bravura nasmejanog fudbalera, poteza od kojih zastaje dah, a posle kojih je stizao čuveni osmeh. U drugoj sezoni na Nou Kampu, stigla je i titula Primere, prva prvenstvena za Ronaldinja, da bi se lična priznanja nizala kao na traci - te 2004/2005. FIFA ga je proglasila za igrača godine, kao i sledeće sezone, u kojoj je dobio i Zlatnu loptu.
Pehar Lige šampiona podigrao je 2006, ali pored svih tih priznanja, način na koji je igrao je za udžbenike. Da nije bilo povreda, koje su ga omele da i dalje zabavlja navijače u dresu Barselone i ostavi jači pečat, ako je to moguće, ne bi došlo ni do prelaska u Milan. Od 2008. do 2010. je samo na momente pokazao svoj raskošan repertoar, da bi povratkom u domovinu doživeo drugu mladost.
Flamengo se izborio za njegov potpis, a više od 20.000 navijača mu je priredilo doček za pamćenje, iako tu godinu on neće dugo pamtiti, jer su se rastali zbog dugavanja kluba, a onda je usledio transfer u Atletiko Mineiro - za istoriju. Sa slavnim brazilskim klubom osvojio je trofej koji mu je nedostajao.
Za ukupno šest klubova odigrao je 672 meča, postigao 264 gola i imao 157 asistencija. Krunu reprezentativne karijere doživeo je sa "kariokama" 2002. godine kada su osvojili Svetsko prvenstvo.
Dragulj kakav se retko rađa i u čijim igrama smo imali privilegiju da uživamo.
Izvor: YouTube
Č.K.
