Internet voli duhove koji odbijaju da umru. Posebno kada se zovu Džefri Epstajn.
Viralna fotografija muškarca koji navodno šeta Tel Avivom ponovo je raspalila staru teoriju: da je Epstajn lažirao sopstvenu smrt i nestao bez posledica. Na mrežama je snimak momentalno proglašen „dokazom“, a komentari su eksplodirali brže nego ikada.
Problem? Fotografija nema veze sa stvarnošću.
Epstajn je, prema zvaničnim nalazima, izvršio samoubistvo u zatvorskoj ćeliji u Njujorku 2019. godine, dok je čekao suđenje za trgovinu ljudima i seksualnu eksploataciju maloletnica. Ipak, sumnje i teorije zavere godinama odbijaju da utihnu — naročito u eri veštačke inteligencije i viralnih manipulacija.
Dodatno ulje na vatru doliveno je krajem 2025. godine, kada je američki Kongres izglasao objavljivanje kompletne dokumentacije vezane za slučaj, poznate kao Epstein Files Transparency Act, koji je potpisao tadašnji predsednik Donald Tramp. Milioni dokumenata, mejlova i fotografija postali su javni — ali sporna slika iz Izraela nije bila deo tih fajlova.
Upravo tu počinje razotkrivanje.
Digitalna analiza je pokazala da je fotografija AI-generisana. Sadrži SynthID watermark, što znači da je slika delimično ili u potpunosti napravljena pomoću Google AI alata. Original je čak imao i prepoznatljiv Gemini dijamantski watermark — koji je misteriozno nestao u verziji koja se masovno delila na društvenim mrežama.
Drugim rečima: neko je namerno skratio kadar da bi teorija izgledala uverljivije.
Na kraju, zvanična verzija priče postoji. Ali postoji i nešto što se ne može arhivirati, zaključati ili potpisati pečatom: nepoverenje.
Previše propusta. Previše tišine. Previše „slučajnosti“ za slučaj koji je uključivao previše moćnih ljudi. I zato svaka nova fotografija, čak i ona za koju kažu da je veštačka, ne deluje kao glupa laž — već kao podsetnik da ova priča nikada nije dobila čist, konačan kraj.
Internet ne veruje sistemima koji traže slepu poslušnost. On veruje pukotinama. A Epstajnov slučaj je jedna velika pukotina u zidu koji bi trebalo da predstavlja istinu.
Možda je mrtav.
Možda nikada nije ni trebalo da stigne do suđenja.
Ali dok god postoje pitanja bez odgovora, svaka „lažna“ fotografija ima potencijal da deluje uverljivo. Ne zato što dokazuje bilo šta — već zato što se savršeno uklapa u osećaj da nešto ozbiljno nije rečeno do kraja.
I u tom prostoru između zvaničnog izveštaja i kolektivne sumnje, internet ne bira stranu. On bira priču.
A ova, kakva god da je istina iza nje, još uvek nije gotova.