Fake Taxi — ime koje znaš, ali o kojem se „zvanično“ ne priča...
Iza brenda koji je postao globalni mim stoji Džonatan „JT” Tod, čovek koji je od solarnog prečišćivača vode završio u jednom od najprofitabilnijih projekata u industrijiv odraslih. I, naravno, pristao je da konačno objasni kako sve to zapravo funkcioniše i šta ga zaista zanima kada bira glumce.
JT nije slučajni lik sa kamerom — lik je suosnivač YouPorna, jednog od prvih velikih tube sajtova. Platforma je svojevremeno imala skoro 370 miliona poseta mesečno. Ali kako kaže, upravljanje tim carstvom postalo je „preveliko i prekomplikovano“, pa je prodao priču i pokrenuo novi biznis — mrežu pay-sajtova, gde je Fake Taxi postao zvezda sistema.
Zašto baš taksi? Jednostavno: snimanje u kolima je mnogo jeftinije, a publika obožava osećaj „ovo se možda stvarno događa“. Tri godine su snimali u UK, dok nisu shvatili da nema dovoljno domaćih glumica i da je sve lakše (i legalnije) u Češkoj. I hop — cela operacija seli se u Prag. Ali ono što zanima svakog muškarca: kako biraju glumce?
Prema JT-u, odgovor je suprotan od onog što bi ljudi očekivali. Ne traže „savršene modele“, „holivudske face“ ili „plastičnu estetiku“. Traže — karakter. „Želiš da deluje stvarno,“ kaže JT. „Publika mora da poveruje u priču. Kao film. Želiš da zaboraviš da si nekoga video u drugoj sceni.“
Zato biraju taksiste koji nose ceo format — likove koji deluju prirodno, ubedljivo, kao pravi vozači. A glumice? „Devojka iz komšiluka“ je i dalje zlatni standard. Sve građe, sva lica, sve boje kose. Amaterski vibe. Autentičnost. I — ono najvažnije — da komuniciraju.
Ako ne na engleskom, onda na svom jeziku uz titlove. „Većina ljudi ni ne gleda pornografiju sa zvukom“, kaže JT. Praktično, ali brutalno tačno. Iako često zvuči opušteno, set ima jasna pravila.
Prvo pravilo: model je šef. Ako neko ne želi da snima ili ima granice — sve staje. Bez pritiska, bez pogleda „ajde, požuri“. Ekipa je ista već godinama, niko ne prelazi granice, sve je strogo profesionalno. JT kaže da se lično nikada ne bi pojavio u sceni — upravo da ne bi narušio reputaciju i profesionalnu distancu.
Ipak, priznaje da ponekad pokupi Fake Taxi i provoza prijatelje kroz Prag samo da se nasmeju. Neko trči maraton, neko skuplja umetnine — on vozi Fake Taxi kao turistički bus. Svako svoje hobije. I da, taksiji su pravi. I troše se. „Ako smo srećni, izdrže godinu dana,“ kaže JT.
Najveći neprijatelj produkcije? Ne kvar motora. Ne ogrebotine. Škripanje. Zvuk koji montažeri mrze više od ičega.
Danas Fake Taxi širi brend i na kriptovalutu — jer naravno da živimo u vremenu u kojem adventovanje može da ima svoj coin. Token omogućava fanovima da kupuju merch, kontaktiraju izvođače i budu deo zajednice. Ili kako JT kaže: „Vodimo Fake Taxi iz zadnjeg sedišta — pravo na blockchain.“