Dva puta godišnje ponavljamo isti ritual: pomerimo kazaljke, nekoliko dana ne znamo koliko je sati „po starom“, poremetimo spavanje i ponovo se zapitamo – zašto ovo uopšte još radimo? Sada sve više ljudi traži da se toj praksi konačno stane na kraj.
Nova pažnja usmerena je na peticiju pokrenutu u Velikoj Britaniji kojom se traži ukidanje sezonskog pomeranja sata. Peticija postoji već nekoliko godina, ali ponovo dobija potpise, dok njeni zagovornici tvrde da menjanje vremena dva puta godišnje danas donosi više problema nego koristi.
Jedan od glavnih argumenata odnosi se na spavanje.
Pomeranje sata može privremeno da poremeti cirkadijalni ritam, odnosno unutrašnji biološki sat koji reguliše ciklus spavanja i budnosti. Poseban problem mogu imati roditelji male dece, ljudi koji rade u smenama i svi kojima promena rutine teško pada.
Autori peticije ukazuju i na praktične probleme: promene rasporeda, kašnjenja, zabunu oko radnog vremena i dodatnu komplikaciju za službe koje rade 24 sata dnevno.
A razlog zbog kojeg smo uopšte počeli da pomeramo sat danas zvuči prilično istorijski.
Letnje računanje vremena uvedeno je kako bi se bolje iskoristila dnevna svetlost i smanjila potreba za veštačkim osvetljenjem. Sistem je široku primenu dobio tokom Prvog svetskog rata, kada je štednja energije bila daleko ozbiljniji argument nego danas.
Ipak, priča nije potpuno jednostrana.
Duža svetlost tokom večeri može podstaći ljude da više vremena provode napolju i budu fizički aktivniji, dok izlaganje prirodnoj svetlosti ima važnu ulogu u regulisanju cirkadijalnog ritma. Problem je što samo pomeranje sata kratkoročno može da izazove manjak sna i osećaj da je telo ostalo u prethodnoj vremenskoj zoni.
Rasprava je posebno zanimljiva nama u Srbiji jer se kazaljke i kod nas i dalje pomeraju dva puta godišnje – poslednje nedelje marta prelazimo na letnje, a poslednje nedelje oktobra vraćamo se na standardno računanje vremena.
Evropska unija je još pre nekoliko godina ozbiljno pokrenula pitanje ukidanja sezonskog pomeranja sata, ali dogovor o tome koje bi vreme države trajno koristile nije završen, pa stari sistem nastavlja da živi.
I tako smo dobili jednu od retkih tradicija oko koje se milioni ljudi dva puta godišnje slože makar u jednoj stvari:
u ponedeljak ujutru niko nema pojma zašto je morao da ustane sat ranije.