Ako si ikada primetio da se na dejting aplikacijama pas pojavljuje češće nego lice vlasnika — nisi paranoičan. Postoji naziv za to i zove se dogfishing…
Ne, nema veze sa ribolovom. Ima veze sa privlačenjem pažnje. Prema rečniku Merriam-Webster, dogfishing označava praksu korišćenja psa kao profilne fotografije na dejting aplikacijama kako bi se privukao potencijalni partner.
U blažoj varijanti, to je samo čovek koji voli svog psa.
U realnijoj — pas je mamac.
Fotografija simpatičnog psa često natera drugu stranu da zastane na profilu, pročita opis, pošalje poruku, započne razgovor. Pas radi ono što lice ponekad ne može — razbije led za tri sekunde. Još 2019. godine novinarka Teri Ngujen pisala je da su psi postali standardni alat u dejting kulturi. Idealni su za započinjanje razgovora, pokazivanje „ličnosti“ i stvaranje slike brižne osobe.
Problem nastaje kada ljudi pozajmljuju pse koji nisu njihovi ili preuveličavaju odnos sa ljubimcem kako bi izgledali privlačnije. To tehnički nije laž. Ali nije ni potpuna istina.
Zašto dogfishing funkcioniše (i van aplikacija)
Dogfishing ne radi samo online. Radi i u parku. Šetnja psa je društveno prihvatljiv način da započneš razgovor, deluješ pristupačno ili dobiješ pažnju bez napora. Ljudi prirodno projektuju pozitivne osobine na vlasnike pasa. Ako pas deluje srećno, pretpostavlja se da je i vlasnik pažljiv, emotivno stabilan, sposoban za brigu o drugima. Drugim rečima — pas postaje tihi PR menadžer.
Prema rečima doktora Brusa I. Lija, dogfishing je uglavnom bezazlen, ali i dalje spada u oblik “navlačenja”. Ljudi stalno pokušavaju da se predstave u boljem svetlu — garderobom, frizurom, pričom. Pas je samo još jedno sredstvo.
Razlozi zašto deluje:
- psi su univerzalno simpatični
- pozitivna emocija se prenosi sa psa na vlasnika
- pas je nepresušan izvor tema
- ljubav prema psima je mnogima važan kriterijum
Ako pas „te prihvati“, to se često tumači kao dodatni plus kod vlasnika.
Gde nastaje problem
Glavna zamka dogfishinga je što možeš završiti u situaciji da se ljudi zaljube u psa, a ne u tebe. Još važnije pitanje je: zašto neko oseća potrebu da se toliko oslanja na psa da bi bio zanimljiv? Da li je to samo nesigurnost — ili pokušaj da se sakrije nešto drugo?
U savremenom dejtingu, gde je poverenje već krhko, ovakva taktika lako može delovati manipulativno.
Pas nije problem.
Pas kao alat — jeste.
Ako koristiš psa da započneš razgovor, to je okej.
Ako koristiš psa da sakriješ sebe — to će se pre ili kasnije videti.