Ako ti stalno kasniš sa obavezama, odlažeš “za sutra” i imaš talenat da započneš sve osim onoga što moraš – dobra vest: možda nije do karaktera.
Loša vest: moguće je da je do genetike. Kineski naučnici objavili su istraživanje koje sugeriše da sklonost ka prokrastinaciji može da se razvije još u adolescenciji – i da se delimično nasleđuje. Drugim rečima, neke navike dolaze s prezimenom.
Istraživači sa Chinese Academy of Sciences analizirali su MRI snimke 71 para blizanaca još dok su bili tinejdžeri. Osam godina kasnije, isti ispitanici – sada odrasli – procenjivali su koliko često odlažu važne obaveze. Rezultat? Oni koji su u odraslom dobu skloni prokrastinaciji već su u adolescenciji pokazivali razlike u radu određenih delova mozga.
Ključni igrač je nucleus accumbens – region povezan sa motivacijom, zadovoljstvom i sistemom nagrađivanja. Kod “odlagača” primećeni su poremećaji u metabolizmu dopamina, neurotransmitera koji nas tera da ustanemo, krenemo i završimo posao. Razlike su uočene i u receptorima vezanim za serotonin – hormon koji objašnjava zašto nam je nekad lakše da ne radimo ništa.
Studija je objavljena u časopisu Molecular Psychiatry, a zahvaljujući radu sa blizancima, naučnici su mogli da procene genetski uticaj: oko 47% sklonosti ka prokrastinaciji može se objasniti genetikom.
Da li to znači da smo osuđeni na odlaganje? Ne baš. Istraživači jasno kažu da ovo nije presuda. Blaga prokrastinacija je normalna i poznata svima – naročito u društvu u kome se stalno nešto “mora odmah”. Problem nastaje tek kada preraste u hronični obrazac, često povezan sa anksioznošću, ADHD ili poremećajima sna.
Dobra vest je da postoje načini da se to drži pod kontrolom. Savremena istraživanja pokazuju da optimizam, promene rutine, pa čak i jednostavne tehnike upravljanja vremenom mogu da pomognu – čak i kada genetika ne ide na ruku.
Dakle, ako imaš osećaj da se stalno boriš protiv sopstvene glave – možda i jesi. Ali to ne znači da treba da digneš ruke. Geni možda pune pištolj, ali navike povlače obarač. Rad na slabostima i dalje ostaje lična odgovornost. Samo sad imaš i naučno objašnjenje zašto ti je ponekad teže nego drugima.
