Priča o standardima lepote uglavnom se vodi oko žena…
Društvo voli da analizira pritiske koji ih oblikuju, dok se paralelno pretvara da muškarci žive u nekoj zen zoni gde niko nikad ništa ne komentariše—kao da nam telo magično ostane isto još od srednje škole. Naravno, to je mit. Dobar, zgodan, praktičan mit. Samo nema veze sa realnošću.
Jer čim se malo bolje pogleda kako muškarci funkcionišu, vidi se nešto drugo: postoji čitav niz neizgovorenih pravila kako muškarac „treba“ da izgleda, trenira, stari, oblači se, šiša i ponaša se u sopstvenoj koži. Pravila koja se retko priznaju naglas, ali su zato toliko normalizovana da predstavljaju stalnu pozadinsku buku u glavi. To je ona tiha nelagoda zbog koje momci gutaju komentare, prave se da ih nije briga, a onda proveče bleje u ogledalu pod najgorem svetlom u kupatilu.
Nauka, naravno, kaže sve ono što muškarci nikad neće sami da izgovore. Studije pokazuju da se trećina muškaraca oseća anksiozno zbog težine, a preko 80% nezadovoljno svojom mišićnom masom. I to su samo oni koji su priznali. Ali opet, javna rasprava o muškom mentalnom zdravlju retko zalazi u ovaj deo priče—kao da su pritisci koji se tiču izgleda nebitni samo zato što dolaze spolja. Istina je da muškarci prolaze veoma slična poređenja kao i žene, samo se to prikriva šalama, ironijom i „ma ne zanima me to“. Ispod toga stoji mnogo neizgovorene nesigurnosti.
U medijima i reklamama, muška tela su gotovo uvek iste šablonske verzije: široka ramena, ravan stomak, mišići podignuti na „superhero high“. Ako nemaš pločice, nego jedan funkcionalni „radnički krov“, odjednom ti se čini da si ispao iz igre. Gubitak kose — još jedna rana tema. Društvo voli da se pravi da je ćelavost potpuno normalizovana, ali među mlađim muškarcima strah od povlačenja linije kose udara jače nego ceo nedeljni stres na poslu. Ni prijatelji ne pomažu mnogo. Komentari kao „brate, malo ti se povlači“ zvuče bezazleno, ali pogađaju tačno u onu zonu gde se čovek pravi da ga ne boli—dok ga zapravo baš tu boli.
I onda dolazi ideal „superhero tela“. Nekad su filmski heroji izgledali kao obični ljudi. Danas i Tom Holand mora da ima ramena kao da su ga izradili u 3D printeru na varijanti „Ultra Ripped“. Instagram, TikTok i fitness influenseri samo pogoršavaju situaciju. Muškarci svakodnevno gledaju tela koja su proizvod genetike, vremena, hemije ili sve tri stvari. I onda se pitaju zašto se osećaju kao da nisu dovoljno dobri, iako jedu, treniraju i rade sve „kako treba“. Istina? Te slike su nerealan standard. Ipak, ostavljaju trag.
I naravno, tu je kosa. Tema toliko osetljiva da je dovoljno da ti drug stavi ruku na teme i kaže „brate, vidi ovde malo…“ i to nosiš u glavi narednih šest meseci. Toliko o tome koliko „muškarce ništa ne dotiče“. Sve ovo pravi jedan savršeno prikriven sistem očekivanja. Ne definišu ga časopisi kao kod žena, nego filmovi, sport, komentari u društvu i algoritmi na telefonima. I zato nema otvorene rasprave—sve se gura pod tepih. Ali pritisak ostaje. I raste.
Zato mora da se promeni način na koji se priča o muškim standardima lepote. Nisu samo žene pod pritiskom ideala tela. Muškarci takođe nose svoje bitke, samo ih ređe priznaju. Šira reprezentacija, realniji prikazi, normalizacija različitih građa tela, normalizacija gubitka kose — sve to pomaže i ženama i muškarcima.
Konačno, vreme je da se prizna očigledno: i muška lepota ima standarde. Visoke. Nerealno viskoke. I vreme je da o tome govorimo kao o stvarnoj temi, ne kao o nekoj skrivenoj fusnoti muškog života.
