Ako ste ikada imali dan kada ste bili ubeđeni da vam mozak „ne radi“, evo utehe: jedan Francuz je proveo 44 godine sa bukvalno samo 10% mozga — i niko nije primetio. Ni on. Ni okolina. Ni državni sistem u kojem je radio…
Čovek je živeo normalno, radio kao činovnik, imao porodicu, decu, odgovornosti, svakodnevicu. A onda je jednog dana otišao kod lekara zbog slabosti u nozi… i medicinski svet je kolektivno pustio „ček, šta?!“ momenat. Sken je otkrio da mu je lobanja praktično šuplja — ispunjena tečnošću, dok je na ivicama ostao samo tanak sloj moždanog tkiva. Kao da je neko pritiskao „delete“ dugme 30 godina.
Ispostavilo se da je još kao beba imao hidrocefalus, postavljen mu je šant, a onda uklonjen u tinejdžerskim godinama. Tihi, spori pritisak tečnosti kroz decenije polako je razjedao mozak. Zvuči kao početak distopijskog filma, ali ovo je medicinska dokumentacija iz The Lancet, 2007.
Najluđe? Nije bio teško oštećen. Njegov IQ je bio 75–84 — malo ispod proseka, ali dovoljno da funkcioniše potpuno normalno. Imao je posao. Funkcionalne socijalne odnose. Porodični život. Drugim rečima — čovek je bio sasvim okej dok je 90% njegovog mozga bukvalno nestajalo.
Aksel Kliremans, kognitivni psiholog sa Univerziteta u Briselu, posmatrao je slučaj kao naučnu bombu: Ako je svest povezana sa mozgom, a ovaj čovek nema 90% mozga… kako onda uopšte postoji? Kako funkcioniše? Ko vodi operativu?
Kliremans je zaključio da možda sve što znamo o svesti treba malo da se protrese. Njegova teorija: svest nije ugrađena „fabrički“. Ne postoji jedno mesto u mozgu gde sedi kao direktor firme. Umesto toga — svest se uči. Mozak kroz interakciju sa svetom, iskustvima, društvom i samim sobom gradi sopstvenu „teoriju o sebi“.
Ako je to tačno, onda je ovaj Francuz živ dokaz da se svest može preseliti, preraspodeliti, reorganizovati i bukvalno preživeti masovno uništenje tkiva. Kao da je mozak rekao: „OK, nema nas mnogo, ali radimo dalje.“
Kliremans to formuliše ovako: „Svest je nekonceptualna teorija mozga o samom sebi.“ To znači da evolucija svesti nije stvar hardvera — nego softvera. I da mozak, čak i u ekstremno lošim uslovima, pronađe način da sastavi funkcionalnu verziju „sebe“.
Slučaj je ostao jedna od najvećih medicinskih misterija modernog doba. Doktori su gledali snimak i pitali se kako je čovek uopšte dolazio na posao. S druge strane, on je živeo kao da se ništa posebno ne dešava — što je možda najfascinantniji deo priče.
Ako išta, ovo je ultimativna motivacija za sve koji misle da ne rade „punim kapacitetom“. Jer izgleda da mozak može mnogo više nego što mu pripisujemo. I da ne morate da imate „punu opremu“ da biste bili funkcionalni.
Neki ljudi bukvalno nemaju 90% mozga — pa ipak stižu sve obaveze.