Žena koja je pala sa 4,5 kilometara visine nakon što je došlo do problema sa njenim padobranom, seća se svakog trenutka ovog užasavajućeg događaja...
Australijanka Ema Keri, nadala se da se njena dugogodišnja noćna mora nikada neće ostvariti nakon što je stigla u švajcarske Aple, ali se ova stavka koju je oduvek imala negde u pozadini svoje svesti nažalost iz snova preselila na javu nakon što joj se tokom skoka padobran umrsio i poslao je u gotovo slobodan pad sa ogromne visine.
U potpuno neverovatnom obrtu događaja, uprkos padu sa 4,5 kilometara, Ema je preživela i ostala je paralizovana od struka nadole, dok su joj lekari odmah rekli da više nikada neće hodati. Pošto je ova žena bila svesna sve vreme, ona se savršeno jasno seća svakog sekunda provedenog u padu tokom njenog zastrašujućeg iskustva.
Kako je Ema izjavila za Sunrise: „Nikada nisam pala u nesvest, tako da se sećam čitavog pada, baš kao i sletanja i momenta kada sam shvatila da sam paralizovana, svega do najsitnijih detalja. Prva stvar koju sam osetila na zemlji bio je neverovatno jak bol u čitavom telu. Nisam znala odakle dolazi, jednsotavno nikada tako nešto nisam osetila“.
Ema je dalje navela kako joj ova strašna uspomena na pad pomaže da bude zahvalna na životu i novoj šansi. Tokom intervjua datog ove godine, ova žena je istakla da je smatrala kako ima svega desetak sekundi života.
„Znam kakav je to osećaj. Smatrala sam da imam svega desetak sekundi života, ali sada ipak imam ostatak, kakav god da je, tako da smatram da je zaista dobro za mene što imam ovo sećanje, jer mi itekako pomaže da budem zahvalna zbog svega. Život mi se zaista promenio od tog momenta i takođe osećam da je svaki dan od tog dodatno vreme za mene na ovoj planeti, tako da to uvek moram ceniti.“
Iako je Emi odmah rečeno da će biti paralizovana do kraja života, njoj je vremenom krenuo da se vraća osećaj u nogama i polako je krenula ponovo učiti da hoda. Ema je od tada napisala i knjigu imena Devojka koja je pala sa neba, opisujući svoje iskustvo i oporavak, nadajući se da će ona inspirisati druge da svoj život ne shvataju olako.
Kako je sama zaključila: „Smatram da zbog svog sećanja na pad, uprkos tome što je bio zaista traumatična stvar za preživeti, on meni zapravo pomaže u životu jer osećam dubok osećaj žaljenja što nisam imala toliku želju za životom kao što je imam sada. Stoga, kada sam preživela, nevezano sa tim što sam mislila da sam paralizovana do kraja života i svim što sam preživela, osećam se presrećnom što sam u mogućnosti da još uvek budem ovde“.
N.Đ.
