Evropska svemirska agencija je rešila da uradi ono što prosečan muškarac radi kad mu je dosadno u nedelju popodne — proveri šta se krije ispod leda...
Samo što ovaj put nije u pitanju zamrzivač nego Saturnov mesec Enceladus, najperspektivnije mesto za vanzemaljski život u celom Sunčevom sistemu. Da, dobro ste pročitali. Ne Mars. Ne Venera. Ne ona čudna planeta iz filmova gde svi nose srebrna odela. Enceladus. Snežna grudva od meseca, manja od našeg Meseca, ali sa okeanom ispod leda koji bukvalno pršti u svemir kao loše podešen bojler.
I zato ESA priprema misiju koja zvuči kao uvod u naučnofantastični blockbuster – samo bez onog dela gde vanzemaljci osvoje planetu. Plan? Orbiter i lander lansirani u dve odvojene misije, spojeni u svemiru kao LEGO za odrasle, pa onda elegantno spuštanje na južni pol, pravo u region „Tiger Stripes“, gde Enceladus izbacuje mlazove okeanske vode kao da drži privatni gejzir-wellness koji radi 24/7. Dr Jörn Helbert iz ESA je objasnio zašto su svi naučnici poludeli oko ove ideje: „Enceladus je jedino mesto gde možemo bukvalno da dodirnemo vodu iz njegovog okeana.“
Prevedeno: jedino mesto gde ne moraju da buše 20 kilometara leda da vide da li tamo dole nešto živi, diše ili planira da osnuje svoju civilizaciju. Plan je grandiozan, komplikovan i skup — što je savršen trio za naučne projekte. Ciljano vreme dolaska? 2052. godina. Da, toliko daleko da mnogi od nas do tada neće moći da čučnu bez pravljenja zvukova. Ali to je najbolja orbitalna pozicija, manje mraka, više Sunca, više vremena da aparat radi pre nego što se pretvori u svemirsku ledenu skulpturu.
Naravno, Enceladus nije jedina igračka koju ESA sprema. Tu je i Solar Orbiter koji špijunira Sunce, Euclid koji juri tamnu materiju, Juice koji se vozi ka Jupiteru, misije za Mars, komete, Veneru i još pola svemira. A onda dolazi i LISA — projekat koji će prvi put meriti gravitacione talase iz svemira, bukvalno slušajući kako se sudaraju supermasivne crne rupe. Dakle, univerzum, ali na hard modu.
ESA astronaut Aleksander Gerst kaže da bi upravo misije poput ove mogle da nam odgovore na najstarije pitanje: „Da li smo sami?“ Što je super pitanje, mada bi neki rekli da ljudska vrsta jedva podnosi i samu sebe, a kamoli još neku.
S druge strane, budžet ESA raste prvi put posle decenije, i to ozbiljno, jer planiraju da stvarno rade stvari od kojih vam mozak malo zadrhti — X-ray opservatorije, lov na interstelarne komete, novi teleskopi, Mars rover koji buši dva metra duboko… sve u svemu, program koji izgleda kao „Avengers: Astronomija Edition“.
Za Enceladus je sve još uvek u dugom terminu — zvanična potvrda misije mora da se desi do 2034, lansiranja tek u 2040im, a sletanje 2052. godine. Ali činjenica da je ESA ovaj plan uvrstila u zvaničnu strategiju znači da su ozbiljni. A to dalje znači da ćemo možda u našim životima saznati nešto epohalno. Ne „kako da zaspimo za tri minuta“ epohalno — nego ono pravo: Da li smo sami u svemiru ili imamo susede od kojih još nismo dobili poziv na roštilj.
Jedno je sigurno — ako postoji i najmanja šansa da negde na Enceladusu nešto šuška ispod leda, ESA će ga pronaći. A mi ćemo, naravno, gledati prenose i praviti se da sve razumemo.
