Svake godine za Uskrs ista priča – jaja, porodični ručak i ona velika tema koja visi iznad svega: da li je Isus Hrist zaista vaskrsao?
Za jedne – pitanje vere. Za druge – pitanje istorije. A za treće… očigledno pitanje koje može da se “istraži”.
Jedna nova studija pokušala je upravo to – da uzme sve što imamo, od biblijskih zapisa do istorijskih izvora, i stavi na sto kao slagalicu koju treba rešiti. Autor, inženjer Perl Bipin, tvrdi da kada se svi delovi spoje, hipoteza vaskrsenja ispada – najverovatnije objašnjenje.
Zvuči kao clickbait, ali ajde da vidimo šta stoji iza toga.
Osnovni argumenti vrte se oko nekoliko poznatih tačaka: prazan grob, svedočanstva ljudi koji su tvrdili da su videli Isusa nakon smrti, kao i činjenica da su neki skeptici – uključujući i njegove protivnike – kasnije postali vernici. To je onaj deo priče gde čak i “hejteri” menjaju stranu, što uvek podiže obrvu.
Tu su i istorijski izvori van Biblije. Rimski istoričar Tacit pominje pogubljenje osobe poznate kao “Hristos” tokom vladavine cara Tiberija, pod upravom Pontija Pilata. Slično beleži i jevrejski istoričar Flavije Josif, koji govori o Isusovom raspeću i njegovom bratu Jakovu.
Drugim rečima – postoji prilično solidan konsenzus da je Isus istorijska ličnost koja je zaista pogubljena.
Ali ono gde stvari postaju… zanimljive, jeste pokušaj da se objasni šta se desilo posle.
Jedan od detalja koji studija analizira dolazi iz Jevanđelja po Jovanu, gde se opisuje da su iz Isusove rane potekli „krv i voda“. Autor to tumači kao mogući znak nakupljanja tečnosti oko srca i pluća, što bi ukazivalo na to da je smrt bila stvarna, a ne neka vrsta “onesvešćivanja” iz kog se kasnije oporavio.
Drugim rečima – teorija da je samo preživeo raspeće i kasnije se pojavio pred učenicima dobija minus.
Studija dalje tvrdi da, ako bi se Isus samo pojavio kao teško povređen čovek, to ne bi inspirisalo njegove sledbenike da ga proglase pobednikom nad smrću. Realnije bi bilo da izazove sažaljenje, a ne veru.
I tu dolazimo do glavne teze: ako odbaciš alternativna objašnjenja, vaskrsenje ostaje kao “najkoherentnija” opcija – makar u okviru religijskog, teističkog pogleda na svet.
E sad, da li je ovo naučni dokaz? Pa… ne baš u klasičnom smislu. Ovo je više pokušaj da se istorijski i filozofski argumenti slože u jednu priču koja ima smisla – ako već veruješ u mogućnost čuda.
Za vernike, ovo će biti potvrda. Za skeptike – još jedan zanimljiv pokušaj. Za ostale? Tema koja se verovatno neće rešiti ni za narednih 2000 godina.
U prevodu: nauka je pokušala da uđe na teren vere. Rezultat? Diskusija koja tek počinje.
