Jedan neurohirurg iz Virdžinije bio je prilično veliki skeptik i nije verovao u život nakon smrti, sve dok mu slično iskustvo dok je bio u komi nije zauvek promenilo život...
Niko ne može biti potpuno siguran u to što nam se dešava nakon što preminemo; jedni smatraju da se vraćamo u nekoj drugoj životnoj formi i kružimo u energetskom polju, drugi misle da odlazimo na lepše mesto koje nazivamo rajem ili padamo u grotlo pakla, a postoje šanse da se jednostavno gasimo kao mašine i padamo u zaborav. Svako veruje u nešto, ali je broj onih koji tvrde da su se vratili iz zagrobnog života daleko manji. Dr Iben Aleksander, akademski neurohirurg, predstavlja jednog od njih i on veruje da je iz prve ruke doživeo sve ono što nas čeka iza tokom svog boravka u komi.
„U suštini ja sam imao jako konvencionalan, naučni i reduktivni materijalistički pogled i verovao da je svest kreirana od strane mozga, u okviru samo jednog fizičkog sveta“, izjavio je doktor za San. „Ono što je meni moje putovanje u komi objasnilo jeste to da svest predstavlja nešto što je ključna stavka u univerzumu i da njen koren nije u mozgu. Ono što sam doživeo potpuno je neverovatno, nezaboravno i detaljno ultra-realistično iskustvo mog čitavog života. Zapravo, svet u kome živimo, ovaj materijalni svet, daleko je više maglovit, oblačan i nalik snu od onoga što sam video sa druge strane. Ovaj svet je oštar, jasan i pre svega veoma realan.“
Sve je počelo 2008. godine, kada se Aleksander probudio sa najgorom glavoboljom u njegovom životu, praćenom bolom u kičmi. On je pokušao da prespava ovu agoniju, ali se sve promenilo kada ga je žena pronašla u krevetu, gde je bio zgrčen u napadima. Doktor je prebačen u bolnicu gde je radio kao neurohirurg i gde mu je otrkiven meningoencepfalitis, vrsta retkog i agresivnog meningitisa. Nedugo potom, on je pao u komu sa deset posto šanse za preživljavanje.
Tokom ovog vremena, Aleksander izjavljuje kako je iskusio ponovono rođenje u nekom drugom svetu, okružen crnim korenjem unutar, zamućene želatinaste mase. Doktor nije mogao da govori, niti je imao bilo kakvu uspomenu ili osećaj onoga što jeste.
„Ljudi smatraju da prolaženje ovog iskustva, u ovom stanju koje se graniči sa amnezijom, jednostavno mora biti zastrašujuće, ali ipak, ja nisam znao ništa drugo, tako da mi je sve delovalo potpuno prirodno. Ovo je bilo postojanje. Nije bilo nikakve sumnje u sve što se dešava, makar u ovom prvom prolazu. Zatim, prošao sam kapiju i uputio se ka velikoj svetloj sferi.“
Ova sfera, nazvana Rotirajuća Melodija, prevezla ga je u zemlju gde su se vodopadi ulivali u kristalne bazene, gde se nebo sastojalo od roze i belih oblaka, sa masivnim drvećem i ljudima koji pevaju i igraju, koju je on posmatrao na krilima leptira. Doktor je zatim upoznao ženu koja mu je objasnila telepatski: „Voljen si. Cenjen si. Ne postoji ništa što možeš uraditi loše“.
Međutim, iste sekunde, ovo rajsko mesto palo bi u beskrajnu tamu, sa blještavom svetlošću u svom centru, za koju Aleksander smatra da predstavlja tvorca svega. On se na kraju probudio, ali se nije potpuno osvestio od kome čitave sledeće nedelje, boreći se sa noćnim morama i halucinacijama.
„Više od polovine ljudi koji su imali ovakva iskustva reći će vam da je ono bilo daleko realističnije od onog postojanja u našem materijalnom svetu“, izjavio je doktor. „Prvi dani i nedelja ili dve bile su krajnje zastrašujuće zbog toga što je moj mozak i dalje bio pod utiacjem ove bolesti, što čini moj puni oporavak još neverovatnijim. Međutim, moram biti iskren i reći da mi je čitavo ovo iskustvo predstavljalo najveći blagoslov u dosadašnjem životu.“
N.Đ.
