Zamislite da se jednog jutra probudite i mislite da je 1999. godina, bez ikakvog sećanja na poslednje dve decenije života...
Upravo se to dogodilo jednom momku, koji se jednoga dana probudio u prošlosti, sa potpuno obrisanom memorijom očišćenom zbog medicinskog stanja koje poseduje u mozgu. Prošle godine, tridesetšestogodišnji Danijel Porter iz Teksasa, probudio se pokraj svoje godinu dana starije žene Rut, bez ikakvog sećanja niti prepoznavanja svog okruženja. Danijel nije znao gde se nalazi, ali je pretpostavljao da je vreme da se spremi za školu. On se uopšte nije sećao svoje žene niti ćerke, stare deset godina.
Njegova žena je izjavila: "Probudio se jedno jutro i nije imao predstavu ko sam ja i gde se nalazi. Bio je potpuno zbunjen. Mislio je da je pijan došao kući sa ženom ili da je kidnapovan i mogla sam da vidim kako traži izlaz iz čitave situacije. Uspela sam da ga zadržim i izvučem iz njega pojedine informacije, tako da sam saznala da on misli da je kraj devedesetih, jer se sećao WWE programa za koji sam pretragom saznala kada je emitovan. Pomogla sam mu da se obuče, ali je on, nakon što je video svoj odraz u ogledalu, potpuno pobesneo i pitao me histerično zašto je star i debeo".
Rut je zatim odlučila da svog muža odvede u bolnicu, gde su lekari otkrili da je njen muž ima prolaznu globalnu amneziju, koja predstavlja privremeni prekid kratkotrajne memorije. Međutim, ovom paru je rečeno da će se njegova memorija vratiti u roku od 24 časa, ali se to nije dogodilo. Nažalost, on je zaboravio i dan kada je upoznao svoju lepšu polovinu tokom 2006. godine, kao i svoje venčanje koje su organizovali sledeće godine. Danijel je zatim dobio napade izazvane stresom zbog gubitka posla, odmah pre pandemije i završio je tako što je morao prodati kuću i preseliti se sa porodicom kod svojih roditelja, nakon zalečenja isčašenog leđnog pršljena.
"Danijel je izgubio svoj posao tako da smo bili primorani da prodamo kuću i veći deo naših stvari, kako bismo se preselili u Misuri zbog posla, ali nismo bili plaćeni, tako da smo završili na ulici bez prijatelja i porodice. Napadi koje je dobio bili su potpuno užasavajući u početku, od kojih je jedan čak doveo do dislociranja leđnog pršljena, zbog čega je završio u konstantnim bolovima. On sada hoda sa štapom baš kao star čovek. Moj muž se borio sa ovom povredom i svim ostalim pratećim tegobama uporedo oko šest meseci, kada je njegov mozak odlučio da više neće trpeti sve to, obrisavši dvadeset godina memorije. Sada je na terapiji kako bi lekari videli da li rad na ovoj traumi može pomoći, ali veoma je teško raditi sa stvarima kojih se ne možete setiti."
N.Đ.
