Lena i Kosta Ćeferjanović – dvoje dece, jedna borba i bezbroj razloga da im pomognemo

U nekoj drugoj priči, Jelena i Srećko bi 5. mart slavili uz tortu, dečiji smeh i šarenilo balona…

U toj zamišljenoj priči, njihovi blizanci Lena i Kosta trčali bi kroz stan, otvarali svoje poklone i obasipali ih zagrljajima. Međutim, stvarnost porodice Ćeferjanović ispisana je drugačije – hrabrošću, suzama, molitvama, bezuslovnom ljubavlju i neprekidnom borbom za svaki novi dan.

Jelena i Srećko su godinama pokušavali da postanu roditelji. Nakon brojnih razočaranja, odlučili su se za vantelesnu oplodnju. Kada su čuli da čekaju blizance – dečaka i devojčicu – nisu mogli da veruju. Smišljali su imena, uređivali sobicu, planirali budućnost. „Bila sam srećna. Radovala se svakom novom danu iako sam održavala trudnoću, mirovala“, seća se Jelena.

Ali u šestom mesecu trudnoće, usled nemara dežurnog lekara, stvari su se drastično pogoršale. Porodila se prerano – u 25. nedelji. Lena i Kosta su rođeni bez znakova života. Lena je imala 700 grama, Kosta 890. Reanimirani su i prebačeni u intenzivnu negu. „Nisu očekivali da prežive noć. Bili su maleni, žuti, puni povreda. Samo su mašine disale umesto njih. Suprug se pridržavao za zidove da ne padne kada ih je video“, priča Jelena.

Od tog dana, život porodice Ćeferjanović postao je borba bez predaha. U bolničkim danima i noćima Jelena nije klonula. Odbila je tablete za prekid laktacije – „osećala sam da će im moje mleko biti potrebno“. I bila je u pravu. Njeno srce ih je hranilo kad telo više nije moglo da ih štiti.

U mesecima koji su usledili, Lena i Kosta su preživeli ono što ni odrasli jedva izdrže: operacije mozga, srca, očiju, brojna krvarenja, infekcije, sonde, punktiranja, svakodnevne terapije. Lena je imala šest, a Kosta čak osam operacija mozga. U jednom trenutku Kosti su pukla creva, u drugom se šant zapušio i život mu je visio o koncu. „Nosila sam ga na rukama u haljini za rođendan, on bez svesti, sanitet nas vozi u Beograd, a vrata klinike su bila zaključana. Čistačica ih je razvalila da uđemo. To su ti tihi heroji ovog sveta“, kaže Jelena.

Porodica je sve dala za decu. Prodali su stan u Zaječaru, preselili se u Beograd zbog terapija, svakodnevno radili sa logopedima, fizioterapeutima, neurolozima, defektolozima. Ali njihova borba još nije gotova – sada im je najpotrebnija naša pomoć.

Danas, kada se osvrnu na sve što su prošli, Jelena i Srećko znaju da ništa nije došlo lako. Svaki napredak bio je mukotrpno izboren. Kosta danas hoda, govori, razume naloge i izvršava ih. U nekim oblastima zaostaje za svojim vršnjacima, ali u mnogim je i ispred – pravi dečak borac. Njegova sestra Lena, nežna i tiha, još uvek ne govori, ne hoda, vodi se kao 100% invalid. Ima epilepsiju i brojna neurološka oštećenja, ali Jelena ne gubi nadu. „Lena je počela da razume. Prati pogledom, pokušava da izgovori reči, uspravlja se u krevecu, penje se na krevet. Ponekad kaže ‘mama’, ‘baba’. Mi u tome vidimo čudo. Ali da bi nastavila da napreduje, mora svakodnevno da radi sa timom terapeuta, logopeda i fizioterapeuta. I mora da ostane u Beogradu.“

A upravo tu dolazimo do najtežeg trenutka za porodicu Ćeferjanović.

Srećko je izgubio posao. Firma za koju je radio nije mu isplatila zaostale zarade, a borba da dođe do svojih para je postala luksuz – jer nema vremena, ni snage, ni sredstava da se bavi sudovima. Danas, njih četvoro žive u Beogradu bez sigurnog prihoda, bez oslonca, bez garancije da će sledećeg meseca imati gde da borave.

„Mi više nemamo ni stan u Zaječaru. Prodali smo ga 2019. godine da bismo lečili decu. Plaćamo stanarinu u Beogradu, sami godinama. Nismo tražili pomoć sve do sada. Ali više ne možemo. Iscrpljeni smo i finansijski i emotivno. Jednostavno – nemamo više odakle“, kaže Jelena.

Kao dodatni udarac, zdravstveno stanje malog Koste se nedavno ponovo pogoršalo. Kateter kojim mu se odvodi višak moždane tečnosti (šant) pomerio se iz srca i sada je samo privremeno rešen. Ako ovaj sistem otkaže, preostaju samo eksperimentalne i retke metode, koje se u Srbiji gotovo i ne rade. Još jedna kriza, još jedna neizvesnost, još jedan dokaz da njihova borba nije ni blizu kraja.

Zbog svega ovoga, život u Beogradu nije luksuz – on je nužnost. Odlazak nazad u Zaječar za ovu decu ne znači samo promenu adrese – već prekid terapija, prekid napretka, rizik po život.

„Ako sada stanemo, Lena i Kosta neće imati šansu da nastave tamo gde su stali. Sve ono što su godinama gradili, srušiće se kao kula od karata. I ne zato što nisu bili dovoljno hrabri, već zato što više nemamo kako da ih podržimo.“

Jelena i Srećko ne traže mnogo. Njihova molba je jednostavna, iskrena i tiha – baš poput njihovih života. Ako bi veći broj ljudi mogao da im pomogne simboličnim iznosima – hiljadu ili dve dinara – ne bi se opteretio nijedan pojedinac, a oni bi mogli da nastave sa stanarinom, terapijama, svakodnevnim radom i, što je najvažnije – nadom.

Za sve koji žele da pomognu, otvoren je namenski račun:

📌 205-9001019229857-09
Srećko Ćeferjanović
Timočke bune, Zaječar
Svrha uplate: Donacija za Lenu i Kostu

„Mi ne očekujemo čuda. Mi smo ih već doživeli. Naša deca su naše čudo. Samo želimo da ih izvedemo na pravi put. Da Lena i Kosta jednog dana mogu da žive dostojanstveno i slobodno. I da znaju da su hiljade ljudi verovali u njih, kada su im bili najpotrebniji.“

Na društvenim mrežama se može videti napredak koji su ostvarili – njihovi prvi osmesi, prve reči, pokušaji koraka. Sve ono što većini roditelja deluje obično, za Jelenu i Srećka je sveto. Svaki korak Lene i Koste je – pobeda.

I zato, ako možemo da učestvujemo u toj pobedi, makar i malim delom, budimo deo nje.

Pomozimo im da ne stanu sada kada su tako blizu cilja.