Harvardski fizičar veruje da se „raj“ nalazi izvan granica svemira
Pitanje šta se dešava posle smrti prati čovečanstvo otkad postoji svest. Religija nudi odgovore kroz veru, filozofija kroz tumačenje, ali jedan naučnik pokušao je da tom pitanju pristupi drugačije — kroz fiziku svemira.
Dr Majkl Gilen, bivši predavač na Harvardu sa doktoratima iz fizike, matematike i astronomije, izneo je teoriju da bi raj, ukoliko postoji, morao da se nalazi van granica onoga što nazivamo vidljivim svemirom. Svoju ideju objavio je u eseju u kom se oslanja na temelje moderne kosmologije, a ne na mistiku.
Njegovo razmišljanje polazi od otkrića Edvina Habla, koji je još dvadesetih godina prošlog veka pokazao da se svemir stalno širi. Što su galaksije dalje, to se brže udaljavaju. Na samoj granici tog širenja nalazi se takozvani kosmički horizont — tačka na kojoj se objekti udaljavaju brzinom svetlosti i posle koje više ništa ne možemo da vidimo niti dosegnemo.
Prema zakonima fizike, nijedan objekat sa masom ne može da putuje brže od svetlosti. To znači da kosmički horizont predstavlja apsolutnu barijeru — ne samo tehnološku, već i teorijsku. Sve što se nalazi iza nje zauvek je nedostupno ljudskom iskustvu.
Gilen upravo tu vidi prostor za ono što religije nazivaju „nebeskim“. Ako Biblija govori o raju kao o nečemu što je „iznad“ i „van“ materijalnog sveta, onda, prema njegovom tumačenju, raj ne bi mogao da se nalazi unutar univerzuma koji možemo da posmatramo. Morao bi da bude izvan njega.
Još provokativnija je njegova tvrdnja da vreme, onakvo kakvo poznajemo, prestaje na kosmičkom horizontu. Savremena fizika sugeriše da se na toj granici naše poimanje prostora i vremena lomi, što se, barem simbolički, poklapa sa idejom večnosti — postojanja bez početka i kraja.
Gilen ide i korak dalje, sugerišući da bi ono što se nalazi iza kosmičkog horizonta moglo da postoji pre Velikog praska, pre nastanka svega što danas možemo da izmerimo i objasnimo. Ne kao materijalni svet, već kao nešto što ne podleže zakonima koje poznajemo.
Važno je naglasiti: ovo nije dokaz. Nije ni eksperiment. Ovo je teorijska konstrukcija — spoj naučnih činjenica i lične interpretacije. Nauka, za sada, nema način da potvrdi ili opovrgne postojanje bilo čega izvan kosmičkog horizonta.
Ali možda je upravo u tome poenta.
Nauka nam je pokazala granicu do koje možemo da stignemo. Šta god da se nalazi s druge strane te granice — ako se uopšte nešto nalazi — zauvek će ostati izvan ljudskog domašaja. Možda je to praznina. Možda drugi univerzum. A možda je upravo to mesto gde ljudi vekovima smeštaju ideju raja.
Jer čak i u dobu teleskopa i superračunara, postoje pitanja koja ne traže merenje — već smisao.
