Razumevanje svesti predstavlja sveti gral nauke i filozofije i dolazi kao pozadina, ne samo naših ličnih iskustava, već i svakog pojedinačnog društvenog segmenta...
Mi smo ljudi i posedujemo svest, ali šta je ona zapravo i kako je možemo definisati? U brojnim veoma informativnim emisijama na koje možemo naleteti na YouTube platformi, kao i radovima širom interneta, susrećemo se sa brojnim definicijama, teorijama i dokazima čudnih pojava koje su vezane za moždane fenomene koje nauka još uvek ne može definisati. Poslednja teorija u nizu, predstavlja naučnu tezu da naš mozak "halucinira" sve što osećamo i da odatle potiče svest.
Ova ideja postala je tema velikih debata i zasniva se na samoj srži kompleksnog mikrokosmosa i našeg nerazumevanja svesti. Prvi koncept sa kojim se moramo upoznati jeste kvalija. Kvalija predstavlja subjektivna svojstva određenih iskustava i mentalnih događaja. Ukus predivnog obroka, bol nakon pada sa bicikla, plavetnilo našeg neba, samo su neki od primera kvalije.
Doktori Kai Haburger i Katarina Graber, prethodno su jasno obrazložili sličnosti i različitosti između iluzija, halucinacija i svesti. Od 'mislim znači postojim' do filma Matrix, svest i ideja ličnosti predstavljaju nepromenjive, ali možda je ostatak naše realnosti zapravo halucinacija, ogromna projekcija koju jednostavno delimo sa ostalima.
Pristup doktora zasniva se na definiciji iluzije i halucinacije, kao i ograničenjima naših percepcija. Kvalija se svodi na električne impulse, koji putuju od senzorskih organa do centralnog nervnog sistema. Ukoliko naš mozak posmatramo kao sedište naše svesti, naša iskustva nisu direktna već posredovana putem bioloških procesa u našem organizmu i čula koja definišu stvarnost na molekularnom nivou.
"Stoga, percepcija i shvatanje svega što se tu nalazi, verovatno predstavlja proces informacionog nagađanja u kome mozak kombinuje senzorne signale sa prethodnim očekivanjima ili verovanjima na koji način će svet biti formiran, na ovaj način stvarajući pretpostavke o onome što predstavlja izvor ovih signala. Mozak ne vidi svetlost niti čuje zvuk. Ono što mi opažamo predstavlja najbolju pretpostavku onoga što se nalazi u svetu."
Neuro naučnici predstavili su brojne senzorske iluzije koje mogu dovesti do toga da se zaista upitamo šta je stvarnost. Međutim, oni su nam takođe obezbedili brojne uvide u operacije koje naš mozak istovremeno izvršava i na koji način radi, objašnjavajući nam pojedine pojave, odnosno njihove razloge. Upravo je ovde ideja o moždanoj halucinaciji realnosti nastala.
"Ukoliko je halucinacija vrsta nekontrolisane percepcije, onda je percepcija u ovom momentu i na ovom mestu takođe vrsta halucinacije, ali kontrolisana halucinacija - bolje reći projekcija - u kojoj su moždana predviđanja obuzdana i navođena senzorskim informacijama dobijenim iz sveta. Zapravo, mi haluciniramo sve vreme, uključujući i sada. Međutim, kada se jednom dogovorimo oko halucinacija, mi ih nazivamo realnošću", dodao je doktor Anil Set, profesor kognitivne i računarske neuro nauke na Saseks Univerzitetu.
Njegov pristup je uglavnom baziran na našim biološkim mehanizmima i oni posedu tri veoma važne posledice, koje sugerišu da 'mislim znači postojim' nije pouzdano koliko bi se moglo smatrati. Pod broj jedan, ukoliko je eksterna realnost uslovljena našim pristrasnim mozgom, onda je i naš unutrašnji svet stvoren na isti način. Drugo, ukoliko je biologija ključ, onda ne možemo jednostavno prebaciti naš mozak u kompjuter i treće, naša svest može biti samo mali deo onoga što realnost zapravo jeste, jer zbog ograničenja naših čula, jednostavno ne možemo videti sve njene forme u kojima može postojati.
N.Đ.
