Poštovanje se može novcem kupiti, ali ga je jako teško delima zaslužiti, dok fudbaleri koji provedu čitavu karijeru u jednom klubu uživaju najveće poštovanje među navijačima i obožavaocima ove igre širom sveta...
Nakon svega, najinteresantnija stvar na svetu jeste posmatrati vrsnog igrača koji prolazi kroz sve svoje faze i postaje mega zvezda pred vašim očima. Međutim, lojalnost, strast i ljubav prema fudbalu i nekom klubu, više nisu stvar prestiža jer je došlo neko drugo vreme u kome novac igra ključnu stavku u većini slučajeva i ovaj sport iz dečačkog sna i želje za borbom, igrom i nadmetanjem postaje mašina za pravljenje para, bezlična masa i industrija koja stvara robote.
Nekada davno, kada se govorilo o privrženosti i ljubavlju prema fudbalskom klubu, bilo je imena koja i danas padaju na pamet, a među njima je svakako i Džejmi Karager, jedan od poslednjih vojskovođa na terenu i igrač koga se svaki fudbalski entuzijasta samo sa poštovanjem može setiti.
Komandant i organizator igre u zadnjoj liniji, bastion odbrane koga su svi slušali bez reči, pa čak i moćni Semi Hipija, sa svega deset godina je ušao u Liverpulovu fudbalsku akademiju, ali je u jednom momentu svog mladog i tek započetog života sve je moglo da krene u potpuno drugu stranu. Zapravo, legendarni Karager je nešto ranije prisustvovao treningu ljutog gradskog rivala crvenih, ekipe Evertona, ali je njegova lična odluka na kraju ipak prelomila i on je svoj put startovao u suprotnom taboru.
Kao fudbaler koji je svoj temperament i ljubav prema lopti jasno isticao još od malih nogu, svoj prvi i zvanični seniorski nastup imao je sa svega sedamnaest godina, nakon čega se automatski ustalio kao jedan od ključnih igrača u ovom velikom liverpulskom timu. Džejmi Karager je u nekoliko sezona više nego zasluženo postao ljubimac svih ljudi na Enfildu, posebno zbog toga što je na svakoj utakmici davao sve od sebe i borio se kao lav za dobar rezultat svoje ekipe.
Borbenost, posvećenost, preciznost i taktičnost doveli su do toga da Džejmi Karager veći deo svoje karijere provede sa kapitenskom trakom oko ruke, što dovoljno za sebe govori o poštovanju i reputaciji koju je posedovao među svojim saigračima i čitavim timom, na terenu i van njega.
Ono što je takođe interesantno, pored svog statusa legende u jednom od najvećih klubova na svetu, Džejmi Karager nažalost nije imao preveliku ulogu u nacionalnom timu, tako da je u svojih jedanaest godina igranja za Englesku on nosio njen dres svega trideset i osam puta. Ovo samo govori o tome da jedan ovakav igrač sam ipak nije bio dovoljan kako bi izbalansirao čitavu defanzivnu liniju i zbog toga je ostao neiskorišćen.
Džejmijevo slavno vreme i karijera koju je u trideset i petoj godini okončao u istom timu, tekla je istovremeno sa zlatnim generacijama Mančester Junajteda, Čelzija i Arsenala, koji su u tada bili vrhunski engleski klubovi. Stoga, uprkos osvajanju sedam titula u Engleskoj, pobedama u UEFA kupu u sezoni 2000-2001 i Ligi šampiona u sezoni 2004-2005, dva pehara UEFA Super kup takmičenja 2001. i 2005. godine, Džejmiju Karageru je bilo veoma teško da redovno osvaja titule sa svojim timom, ali ga to nikako nije sprečilo da bude starter u više od 700 nastupa i uvek na terenu ostavi srce.
N.Đ.
