Hoze Salvador Alvarenga bio je u lovu na ajkule u Meksiku baš kao i decenijama ranije, ali je ovog fatalnog dana njegov standardni ribolovački put postao jedna potpuno neverovatna priča o preživljavanju...
Hoze, koji je imao trideset i tri godine tada, uglavnom je pecao u Pacifiku sa svojim prijateljem tokom nekoliko dana zaredom, ali ovoga puta njegov partner nije bio u mogućnosti da se otisne na pučinu, tako da je uposlio neiskusnog Ezekijela Kordobu, koji je tada imao dvadeset i dve.
Na pravo iznenađenje ribara, putovanje se pokazalo iznenađujuće berićetnim, tako da su, kada su olujni oblaci krenuli da se navlače, njih dvojica ipak odlučila da nastave. Međutim, ovo se ispostavilo kao fatalna greška i odluka koja će im promeniti živote, jer su im u pokušaju da se vrate na kopno, talasi potopili motorni prostor, ostavljajući brod da pluta slobodno, nošen olujom koja je uništila većinu opreme koju su imali.
Snažna oluja nije popuštala nedelju dana, a u vreme kada je ona prošla, ribari su bili potpuno izgubljeni u svom malom, kamuflažnom, plavo/belom čamcu. Nekoliko nedelja koje su usledile gotovo da su umorile ova dva čoveka žeđu jer nisu imali pijaću vodu niti je padala kiša.
Međutim, uprkos tome što zagađenje plastikom uništava planetu, ono je zapravo pomoglo Hozeu i Ezekijelu da skupe više od sedamdeset flaša, koje su napunili vodom kada je kiša konačno pala. Što se tiče njihove ishrane, oni su morali da budu veoma dovitljivi.
Razgovarajući sa voditeljem jedne emisije, novinar Džonatan Frenklin, autor knjige 438 dana, objasnio je: „Prvog meseca oni su jeli kornjače jer su bili blizu obale i ovih životinja je bilo u izobilju. Oni bi uhvatili morsku kornjaču, ubili je i zatim prikupljali njenu krv u čaše za piće, što se ispostavilo veoma zdravim i pruižilo im je potrebnu energiju.
Oni su potom krenuli da pripremaju meso, a tu su bile naravno i male ajkule koje su ih pratile i ukoliko bi one bile dovoljno male, manje od jednog metra, Alvareda bi čekao da se približe brodu i hvatao bi ih za leđno peraje. Oni bi jeli ajkulinu jetru jer je poznato da je ovaj organ prepun svih vrsta ulja i hranjivih materija. Oni su jednostavno imali suludu prehranu sastavljenu od kornjača i ajkulinih jetri.“
Kako su plutali sve dalje i dalje, ovi ljudi su morali da postanu još kreativniji i suroviji kako bi preživeli. Oni bi čekali dok ptice ne slete na brod i nakon strpljivog čekanja oni bi napadali, grabili ptice i lomili jedno od njihovih krila. Na ovaj način su uspeli da uhvate desetine ptica na brodu i uspostave konstatnu zalihu hrane. Međutim, pored svega toga, glavna stavka za preživljavanje predstavljalo je očuvanje razuma, a u tome nije pomoglo što su Hoze i Ezekijel bili veoma različite osobe, sa poslednjepomenutim čovekom koji je bio mlad i sklon provodu i prvim koji je hrišćanin evangelista.
Sa svim njihovim razlikama, vitalnu ulogu je igrala mašta ova dva čoveka, sa novinarom koji je potvrdio da mu je Hoze rekao da je imao najbolji seks i najlepše obroke u svom životu tokom tih dugih 438 dana na okeanu.
Kako je dodao: „Ovo je pomalo smešno jer u suštini biste od čoveka koji je snažan vernik očekivali da vidi različite duhovne slike, a tu je njegova sušta suprotnost i momak koji je mlad, uživa u divljoj zabavi i verovatno bi najradije voleo da vidi flaše tekile. Kada bi videli avione kako proleću, oni bi naglas zamišljali šta bi oni mogli sa sobom da nose, kreirajući neverovatne gozbe i sanjarili o tome šta ljudi u ovim letelicama trenutno jedu.
Alvarenga bi zamišljao da hoda plažom i vidi neke devojke sa kojima bi uvek flertovao i upravo ga je ova alternativna realnost doržavala živim. Kako je sam izjavio, ’Džonatane imao sam najbolje obroke u svom životu i to su bili ti zamišljeni gala ručkovi koje sam imao na moru. Najbolji seks koji sam imao u životu bio je upravo imaginarni seks’.“
Nažalost, Hoze je ostao sam jer je Ezekijel umro desete nedelje njihove golgote na okeanu, nakon što se otrovao zbog ptičijeg mesa i zbog straha prestao da jede, vremenom se potpuno ugasivši. Hoze je na kraju uspeo da se domogne Maršalskih ostrva u centralnom Pacifiku, na 10.782 kilometara udaljenosti od tačke sa koje su odlutali 438 dana ranije.
N.Đ.
