U poslednjih dvadesetak godina čini se da je ADHD svuda – na društvenim mrežama, u medijima, na poslu, u razgovorima sa prijateljima…
Dijagnoze rastu, terapije se propisuju češće nego ikad, a mnogi imaju utisak da je poremećaj pažnje postao gotovo uobičajen deo savremenog života. Ali da li je ADHD zaista u naglom porastu – ili se dešava nešto drugo?
Prema podacima britanskog Nacionalnog instituta za zdravstvena istraživanja (NIHR), broj dijagnoza ADHD porastao je čak dvadeset puta između 2000. i 2018. godine, dok je broj recepata za lekove kod muškaraca od 18 do 29 godina porastao pedeset puta. Ove brojke deluju alarmantno, ali stručnjaci upozoravaju da ih treba tumačiti pažljivo.
Više svesti, a ne nužno više poremećaja
Škotski lekar opšte prakse i pisac Gavin Francis, autor knjige The Unfragile Mind: Making Sense of Mental Health, smatra da ključni razlog rasta dijagnoza nije epidemija ADHD, već veća svest i bolja dijagnostika – naročito kod odraslih.
U intervjuu za The Times, Francis navodi da su u poslednjih pet godina psihijatrijske upute za procenu ADHD kod odraslih porasle sa tri na 25 odsto. Drugim rečima, mnogo više ljudi prvi put u odraslom dobu prepoznaje simptome koje su imali još kao deca, ali koji su tada ostali neprimećeni ili pogrešno protumačeni.
Slično objašnjenje dao je i Dag Mekšni, koji ističe da je ADHD danas jednostavno bolje prepoznat i prihvaćen, posebno u kontekstu neurodivergentnosti.
Da li su kriterijumi postali „labaviji“?
Francis upozorava i na još jedan važan faktor: dijagnostički prag se vremenom spustio. Pre 20 ili 30 godina, ADHD je bio gotovo isključivo povezan sa decom sa izraženom hiperaktivnošću i problemima u školi. Danas se dijagnoza postavlja širem spektru ljudi, uključujući one kod kojih dominiraju problemi sa pažnjom, organizacijom i impulsivnošću.
Istovremeno, porastao je i broj recepata za lekove, što kod samog Francisa izaziva određenu skepsu. Kako navodi, imao je brojne pacijente kojima su lekovi pomogli samo kratkoročno ili su ih vremenom prestali uzimati jer su se „osećali čudno“ ili nisu videli dugoročnu korist.
Dijagnoza nije isto što i invaliditet
Jedna od najvažnijih poruka koje Francis naglašava jeste da dijagnoza ne znači automatski nesposobnost. ADHD, kao i anksioznost ili autizam, ne funkcioniše po principu „svi ili ništa“.
Dvoje ljudi sa istom dijagnozom mogu imati potpuno različitu sposobnost funkcionisanja u svakodnevnom životu i na poslu. Neko sa ADHD može biti izuzetno produktivan u dinamičnom okruženju, dok će neko drugi imati ozbiljne poteškoće u strukturisanom sistemu. Problem, prema Francisu, nastaje kada se složena realnost ljudskih života pokušava ugurati u krute administrativne okvire.
Zašto se danas ADHD više primećuje?
Stručnjaci se slažu da postoji nekoliko ključnih razloga:
- veća dostupnost informacija i samoprepoznavanje simptoma
- manja stigma oko mentalnog zdravlja
- bolja edukacija lekara o ADHD kod odraslih
- promenjeni zahtevi savremenog života (multitasking, stalni prekidi pažnje, digitalno okruženje)
Sve to ne znači da „svi imaju ADHD“, već da više ljudi konačno dobija objašnjenje za ono što su godinama osećali.
