Kada nekoga nazovemo psihopatom, to se generalno smatra uvredom, ali stručnjak sa Univerziteta Kembridž, Džonatan Gudman, ističe da je biti psihopata tajna uspeha.
Nisu sve psihopate serijske ubice, neki od njih mogu biti čak i vaši šefovi ili ljudi koji su stekli moć u svetu biznisa. Džonatan Gudman, istraživač ljudskih evolucionih studija na Univerzitetu Kembridž, kaže da je veća verovatnoća da će vrhunski poslovni lideri imati „klinički relevantne nivoe“ psihopatskih tendencija nego prosečna osoba.
On je izjavio: „Nije slučajno da, iako postoji oko jedan psihopata u svakom nasumičnom izboru od 100 ljudi, neki ljudi misle da je ova cifra čak 20 među poslovnim liderima“. Iako reč psihopata podseća na ubice, istraživanje koje je sproveo Gudman pokazuje da više ljudi u nemilosrdnom svetu višemilionskog biznisa pokazuje tendencije koje se obično povezuju sa tom rečju.
Rekao je: „U toliko delatnosti ljudi su nagrađeni za varanje u skladu sa pravilima – zabijanje noža u leđa kolegama, preuzimanje neprimerenih zasluga za posao, i samim tim, te ljude možemo definisati kao psihopate, koje često ne osećaju kajanje i koje izgledaju kao šarmantne osobe, rođene da uspeju”.
Evolucija nam pokazuje da priroda nagrađuje uspeh tako što dozvoljava pobednicima da se razmnožavaju u većem broju, i samim tim, postavlja se pitanje da li se psihopatske osobine mogu naslediti. Kako kaže Gudman, mogu, ali delimično. Prema njegovom istraživanju, za sada ne postoje dokazi koji bi sugerisali da svako može biti psihopata, i čini se da većina slučajeva uključuje traumu iz detinjstva koja deluje kao okidač, iako geni takođe igraju ulogu.
„Mislim da verovatno možemo da nasledimo sklonost ka psihopatiji“, kaže Gudman, ali „potrebno je da postoji i dispozicija i trauma, kakva god, da bi se sindrom razvio.”
Ali, kako naša društva postaju sofisticiranija, psihopatama je sve lakše da napreduju. Gudmanovo istraživanje pokazuje da što je društvo složenije, lakše je „lažirati“ saradnju, „bilo da se radi o preskupoj naplati u prodavnici ili etičkom vođenju multinacionalne kompanije društvenih medija“.
Dakle, pitanje od milion dolara je – kako naše društvo nastavlja da se razvija, da li će procenat psihopata nastaviti da raste? Gudman kaže ne može da predvidi budućnost, ali misli da verovatno postoji maksimalan procenat psihopata koje svako društvo može da podrži pre nego što se potpuno raspadne ili se barem nada da je to slučaj: „To je zato što – a čini se da kompjuterski modeli to potkrepljuju – uspeh psihopatije zavisi od učestalosti psihopata u datoj populaciji.
„Dakle, u opštoj populaciji, ako postoje jedna ili dve psihopate u grupi od 100, oni će verovatno uspeti tako što će prevariti druge. Ali, šta bi bilo da se ovaj broj povećava za pet, 10, 20 nekoliko generacija u nastavku… psihopate bi verovatnije komunicirale sa drugim psihopatama, a njihovo međusobno varanje bi izgubilo u odnosu na uzajamno pomaganje u ostatku populacije. I kako se broj psihopata povećava, ostatak stanovništva će verovatno razviti strože sankcije protiv njih. U redu je možda da jedna ili dve varalice eksploatišu populaciju, ali je mnogo veći problem ako ih ima 20".
Prema Gudmanovom mišljenju, čovečanstvo će na kraju iskoreniti psihopate ili barem većinu njih. Ostali će i dalje biti u našoj blizini i biće uspešniji od nas.
