Svako telo u univerzumu emituje određene zvuke i boje, pitanje je samo da li ih mi možemo čuti i videti sa našom opremom koju imamo u glavi...
Dok brojni ljudi i dalje veruju kako zvuci u svemiru jednostavno nisu mogući, brojni naučnici godinama unazad dokazuju da to nije istina i da je sve svedeno na ograničenja nas kao ljudskih bića, predstavljajući nam novi snimak na kome možemo čuti zvuk koji emituje crna rupa smeštena u Persej galaksiji.
Gradeći svoj novi snimak koji naše uho može čuti na bazi zvučnih talasa koje su astronomi prethodno uspeli da izdvoje, nova sonifikacija, koja zapravo predstavlja prevod astronomskih podataka, učinila ih je zvučnim po prvi put i čitav snimak je zvanično objavljen putem NASA Black Hole Week projekta ove godine.
„Na neki način, ova sonifikacija nije ni nalik bilo kojoj drugoj urađenoj ranije, zbog toga što ona predstavlja zapis pravih zvučnih talasa otkrivenih putem podataka prikupljenih iz NASA Chandra X-ray opservatorije“, stoji u zvaničnom NASA izveštaju. „Česta zabluda jeste to da u svemiru ne postoji zvuk, zbog činjenice da je njegov najveći deo zapravo vakuum, stoga ne postoji medijum koji može preneti zvučne talase njegovim dubinama. Na primer, galaltička jata poseduju ogromne količine gasa koji okružuje stotine, ponekada čak i hiljade galaksija unutar nje, omogućujući savršenu podlogu za transfer zvučnih talasa.“
Najinteresantnije od svega je to što se zvuci povezuju sa crnim rupama od 2003. godine, nakon što su astronomi otkrili da one emituju pritisak koji kreira talase u gasu galaktičkih jata. Međutim, sudeći prema Američkoj svemirskoj agenciji, ovo otkriće samo potvrđuje ono što je većina upoznatih ljudi već znala, a to je da ljudi zapravo ne mogu da čuju 57 oktava ispod srednjeg C, dok su sve ostale teze zvanično pale u vodu nakon ove poslednje sonifikacije.
„Zvučni talasi su ekstrakovani u radijalnim pravcima, koji se šire ka spolja iz centra. Signali su zatim ponovo sintetizovani u opseg ljudskih slušnih mogućnosti, skaliranjem naviše za 57 i 58 oktava iznad njihove prave visine tona“, nastavlja se u izveštaju. „Drugi način da se ovo objasni, jeste da se oni sada čuju 144 kvadriliona i 288 kvadriliona puta jače u poređenju sa originalnom frekvencijom.“
Izazivajući veliko interesovanje naučne zajednice pre više od dve decenije, ovaj novi podvig samo označava novi korak ka pokušajima konačnog razumevanja onoga što se nalazi izvan našeg neba.
N.Đ.
