Hod može mnogo reći o karakteru osobe. Kakva je ona - drska, boemska, možda poslovna?
Obratite pažnju na tempo kojim osoba hoda: to će vam pomoći da izvučete zaključke o njegovom nivou inteligencije. Barem tako kažu naučnici sa Univerziteta u Severnoj Karolini, koji su uspostavili korelaciju između tempa hodanja i koeficijenta inteligencije.
Eksperiment br.1
U istraživanju je učestvovalo nekoliko stotina ljudi srednjih godina. Naučnici su primetili koliko brzo hodaju. Štaviše, nije proučavana samo prosečna brzina kretanja, već i maksimalna brzina koju su ljudi mogli razviti.
Ovi parametri su upoređeni sa različitim fizičkim i fiziološkim podacima učesnika studije. Na primer, kojom silom mogu da stisnu ovaj ili onaj predmet rukom, na kom je nivou njihova koordinacija oko-ruka. Naučnici su takođe obratili pažnju na stanje njihovog plućnog sistema, imunitet, pa čak i zube. Posebna pažnja je posvećena kognitivnim sposobnostima volontera.
Ispostavilo se da što su učesnici studije brže razmišljali, brže su hodali. Kao rezultat toga, naučnici su došli do zaključka da je mentalno zdravlje neraskidivo povezano sa stanjem tela u celini. Što je naš um oštriji, što se bolje nosimo sa stresom i reagujemo na različite stimuluse, aktivnije se krećemo u prostoru.
Eksperiment br.2
Naučnici su odabrali 904 dečaka i devojčica sa Novog Zelanda i pratili njihovo zdravlje od treće godine. Svake godine su radili razne testove: IQ, jezičke sposobnosti, motoričke sposobnosti, emocionalnu kontrolu i mentalno stanje. Završni test je održan kada su učesnici napunili 45 godina.
Ispostavilo se da su deca koja su u početku pokazivala loše performanse prerasla u „spore“ odrasle osobe. Naučnici su pokušali da objasne ovaj fenomen i učesnicima je odrađena magnetna rezonanca. Ispostavilo se da ljudi koji hodaju sporo imaju manju površinu mozga. Gustina kore bila je manja, a tkiva su uglavnom bila manje fleksibilna i „starija“. Spolja, „spori“ odrasli izgledali su mnogo stariji od svojih vršnjaka, koji su hodali mnogo žustrije.
Na ovaj ili onaj način, naučnici još ne mogu sa sigurnošću reći da li navika sporog kretanja inhibira misaone procese, ili, naprotiv, nizak nivo koeficijenta inteligencije dovodi do činjenice da osoba ne želi nikuda da žuri.
U ovom trenutku, jedno je jasno: tempo i način hodanja direktno su povezani sa načinom na koji funkcioniše naš centralni nervni sistem. Novo istraživanje bi jasno trebalo da pomogne naučnicima da ostvare napredak u lečenju demencije, ali svi ostali bi očigledno trebalo da malo ubrzaju tempo kako bi se njihov mozak „potresao“.
