Zamislite da ste osuđeni na skoro dve decenije robije, a onda vas prebace na ostrvo...
Nema izlaza, nema zvukova — osim brodova koji prolaze i podsećaju vas da život negde ipak postoji. To nije scenario iz serije. To je stvarnost Čarlija Hopkinsa, jednog od poslednjih živih ljudi koji su preživeli Alkatraz. I baš sada, dok Hopkins u 93. godini priča o užasu ćelije 2x3 metra i tišini koja ga je “terala da zaplače”, Donald Tramp najavljuje ponovo otvaranje tog istog zatvora.
Bivši i sadašnji predsednik SAD poručio je putem Truth Social mreže da želi da Alkatraz postane dom za “najgore među najgorima”, kako je rekao: serijske prestupnike, nasilnike i “društveni otpad”. Zatvor koji je zatvoren još 1963. godine zbog visokih troškova i loše infrastrukture, sada bi, prema Trampovom planu, bio “simbol reda, zakona i pravde”. Zvuči filmski. Ali onda čujete čoveka koji je tamo bio.
Hopkins, koji je 1955. godine stigao u Alkatraz nakon problema u nekoliko drugih zatvora, ne govori o nasilju, zatvorskoj hrani ili stražarima. Govori o – zvuku. Odnosno, njegovom odsustvu. “Nije bilo radija, knjige su bile retke. Samo tišina. I ponekad – brodska sirena,” ispričao je za BBC. “To je zvuk koji te slomi. Zvuči kao Hank Vilijams dok peva ‘I'm so lonesome I could cry’”. Dodaje: “Nisi imao šta da radiš. Samo hodaš napred-nazad po ćeliji. Ili radiš sklekove.”
Zamislite to svakog dana. Godinama.
Tramp tvrdi da će renovirani Alkatraz “očistiti ulice” i držati najopasnije pojedince “daleko od normalnog društva”. Ali, iza bombastičnih najava i kaps-lock rečenica, ostaje pitanje: da li zaista gradimo pravdu — ili nostalgiju za surovom prošlošću?
Alkatraz je zatvoren jer nije bio održiv ni human. Vratiti ga danas, u eri kada se govori o reformi zatvorskog sistema, izgleda više kao politički šou nego stvarno rešenje.
Čarlijeva ispovest ne govori o kriminalcima. Govori o tome kako izgleda kada ljudskost nestane.
I upravo zato, dok jedni maštaju o “veličanstvenom povratku” čuvenog zatvora, vredi čuti i glas onih koji su iz njega jedva izašli sa dušom u komadu. Možda bi umesto gradnje ostrva za najgore, trebalo da poradimo na društvu koje ne proizvodi toliko "najgorih".
