Materijal koji se ubrzano udaljavao sa mesta zvezdane eksplozije otkriven je u oblaku poznatijem kao zvezdane jasle...
Ovo je tek drugi put da je molekuralno raspršivanje ove vrste viđeno potpuno jasno, ali ono će pre svega pomoći astronomima da razumeju na koji način masivne zvezde počinju svoj život. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, astronomi su otkrili nešto čudno u Orion maglini, uske trake gustog molekularnog gasa koji putuje velikim brzinama kroz naš univerzum. Kada su ovi mlazevi gasa mapirani delovalo je kao da potiču iz jedne tačke.
Od tada, ova molekularna odlivanja otkrivena su u brojnim regionima u kojima se zvezde formiraju. Za ovu prirodnu pojavu smatralo se da igra veoma važnu ulogu u formaciji zvezda male mase, odnoseći sa sobom višak momentnog impulsa koji bi prilikom ostanka učinio da bebe zvezda dobiju preveliko ubrzanje i vrate se u zaborav.
Međutim, Orionov odliv predstavlja unikatnu pojavu. Molekularna odlivanja u slučaju zvezda male mase uglavnom su bipolarna, stoga možemo videti samo dva kraka ove pojave, zadužena za izbacivnje materije u različitim pravcima. Odlivanje u Orionu daleko je mnogobrojnije, ali je ono čudno još više zbog toga što je nastalo u regionu formiranja veoma masivnih zvezda i do deset puta većih od našeg sunca.
Za sada, naučnicima nije toliko poznat proces formiranja masivnih zvezda, koliko onaj u kome nastaju manji primerci. Masivne steralne jasle daleko su ređa pojava i uglavnom se nalaze predaleko u svemiru, što ih čini veoma teškim za uočavanje. Upravo zbog toga astronomi se nadaju da će uočeni odliv u Orionu konačno doneti neke zaključke vezane za ovu temu.
Takođe, za sada ne postoji nikakva naznaka o izvoru ovog odlivanja, niti je moguće uočiti bebu masivne zvezde. Ovo dalje navodi na nakoliko scenarija eksplozija, sličnih onim koje se dešavaju između dve masivne zvezde u nastajanju ili gravitacionu energiju oslobođenu formiranjem obližnjih masivnih binarnih zvezda. Sa samo jednim uočenim događajem ove vrste u istoriji, za sada je veoma teško zaključiti ili odbaciti bilo koju tvrdnju.
Kako bi naučio nešto više o ovom fenomenu, tim astronoma predvođen Luisom Zapatom, iz Nacionalnog astronomskog Univerziteta u Meksiku, odlučio je da okrene jedan od najmoćnijih radio teleskopa Atacama Large Millimeter/submillimeter Array (ALMA), ka poznatom porodilištu masivnih zvezda.
Region G5.89−0.39, takođe poznat kao W28 A2, udaljen je od nas, 9,752 svetlosne godine. On se sastoji od svetlećeg, espanzivnog ultrakompaktnog vodoničnog oblaka nalik školjci i moćnih molekularnih odliva. Zapata i njegov tim prethodno su primetili šest ovakvih filamenata koji deluju kao da ciljaju direktno ka centrku vodoničnog oblaka, ali rezultati njihovog prvobitnog istraživanja bili su nepotpuni.
Astronomi su bili u mogućnosti da identifikuju 34 molekularne mlaznice koje se radijalno udaljavaju od samog centra oblaka, ubrzavajući ka spoljnim obodima. Bazirano na njihovim brzinama od 130 km/s, bilo je moguće zaključiti da su ovi odlivi stari oko 1.000 godina i nastli od za sada nepoznate eksplozije koja se dogodila pre jednog milenijuma.
Oni nisu moćni kao odlivi koje možemo očekivati od ekplozije supernove, koja se dešava prilikom smrti masivne zvezde. Međutim, kada je u pitanju slučaj Oriona, važno je naglasiti da u njegovom centru ne postoji ni jedna zvezda, samo region jonizovanog gasa, najverovatnije nastalog kao rezultat zagrevanja tokom eksplozivnog događaja. Ukoliko postoji jedna zvezda, ili više njih, povezanih sa ovim događajem koji je stvorio odlivanje, one bi svakako trebalo da budu detektovane u ovom regionu.
Iz razloga što masivne zvezde uvek formiraju jata, ovakve interakcije su prilično česte, što bi zauzvrat moglo da nam pomogne prilikom shvatanja procesa formiranja ovakvih stelarnih tela. Ukoliko su se dve protozvezde sudarile, one su najverovatnije završile kao jedna, daleko veća zvezda.
Bezirano na odlivu u Orionu, onom u G5.89 regionu i marginanalnoj detekciji nečega što bi moglo biti slično odlivanju prilikom zvezdanog formiranja u regionu poznatom kao DR-21, meksički tim procenjuje da se ovakvi događaji dešavaju otprilike svakih 130 godina. Ovo je veoma blizu procenjenoj cikličnoj stopi eksplozija supernove.
Nepredvidivost ovakvih događaja i kratkotrajnost odlivne faze, čini ih veoma teškim za detektovanje, ali sada kada znaju šta traže i na koji način, astronomi će biti u mogućnosti da izvrše proračune i stvore kataloge ovakve vrste kosmičkih pojava. Zauzvrat, oni će im pomoći da shvate zbog čega se one dešavaju, na prvom mestu.
“Ukoliko dovoljo ovakvih odliva bude detektovano u budućnosti, spajanje zvezdanih jata može se ispostaviti kao vema važan mehanizam prilikom stvaranja masivnih zvezda”, izjavio je Zapata.
N.Đ.
Izvor: ScienceAlert
