Psiholozi pomno proučavaju novu optičku iluziju koja je toliko potentna da uspeva da zavara nesvesne reflekse naših očiju i mozga...
Ono što je najčudnije, deluje da je 80% ljudi u mogućnosti da potpuno iskusi ovu iluziju i istraživači uopšte nisu sigurni zbog čega je to slučaj. Optička iluzija sastoji se od bele pozadine sa crnim tačkama u središtu, sa maglovitom crnom rupom u samom centru. Ukoliko se dobro zagledate u dubinu crne mrlje, postoji šansa da vidite kako se njen oblik širi.
Putem izveštaja objavljenog u žurnalu Frontiers in Human Neuroscience, psiholozi sa Univerziteta Oslo u Norveškoj, objasnili su da je ova iluzija sa proširujućom rupom toliko dobra prilikom obmanjivanja našeg mozga da kod brojnih ljudi uspeva da proširi zenice kako bi propustile više svetla, baš kao što bi se dogodilo ukoliko biste se zaista kretali ka nekoj mračnoj površini.
Sasvim suprotno ovome, kada je „rupa“ obojena, umesto crna, ovi obrasci skupljaju zenice baš kao da se oko prilagođava svetlijem prostoru.
„Proširujuća rupa je veoma dinamična iluzija, tokom koje razmaz ili gradijent senke centralne crne rupe izaziva izražen utisak optičkog toga, kao da se posmatrač kreće ka rupi ili mračnom tunelu“, objasnio je dr Bruno Leng, profesor na Odeljenju za psihologiju Univerziteta u Oslu i autor nove studije, u zvaničnoj izajavi.
U jednom delu svoje studije, tim naučnika predstavio je sliku proširujuće rupe grupi ljudi sa normalnim vidom i upitao ih da opišu koliko snažno doživljavaju ovu iluziju. U međuvremenu, istraživači su merili pokrete očiju pedeset ispitanika, kao i nesvesna skupljanja i širenja njihovih zenica.
Psiholozima nije potpuno jasno zbog čega, ali nisu baš svi učesnici u eksperimentu bili u mogućnosti da uoče iluziju. Oko 14% ljudi nije videlo bilo kakvo iluziono širenje kada je rupa bila crna, dok čak 20% nije doživelo ništa kada je rupa bila u boji.
Štaviše, što su pojedinci jače ocenjivali intenzitet ove iluzije, obim njihovih zenica je sve više počinjao da se menja. Sa druge strane, oni koji uopšte nisu iskusili bilo kakve efekte, uopšte nisu pokazivali bilo kakve promene na zenicama.
Kako istraživanje potvrđuje, ovo zapravo pruža nešto veći uvid u to kako ljudski mozak i oči reaguju na vizuelne stimulacije. Sve to sugeriše da širenje i skupljanje naših zenica nije samo vođeno stvarnim promenama u našem fizičkom okruženju, već i sopstvenom imaginarnom percepcijom našeg okruženja.
„Naš rezultat predstavlja da refleks širenja ili skupljanja zenica nije mehanizam zatvorene petlje, kao što je fotoćelija koja otara vrata, nepropustan za bilo koju drugu informaciju osim za stvarnu količinu svetlosne stimulacije koja stimuliše fotoreceptor. Radije, oko se prilagođava kako bi obradilo čak i izmišljeno svetlo, a ne jednostavno čistu fizičku energiju. Buduća istraživanja mogu otkriti druge tipove psiholoških ili telesnih promena koje će dodatno rasvetliti način na koji iluzije funkcionišu“, zaključio je Leng.
N.Đ.
