Telesni miris može uticati na agresiju kod ljudi, ali nisu oba pola podjednako zakačena ovim, jer kod muškog dela populacije ove oštre arome deluju kao blokator agresivnosti, dok je kod žena izazivaju, kako nam otkriva novo istraživanje...
Razlog ove neprijatne neusklađenosti potpuno je prirodan, kako se navodi u studiji, objavljenoj pre nekoliko dana u Science Advances magazinu. Kako bi sačuvale svoje bebe, kod majki se rađa zaštitnička maternja agresija, dok se potencijalno preteća muška agresija sputava, kako naučnici navode.
"Maternja agresija uglavnom je posvećena uljezima, dok je agresija očeva i daleko više neočinska agresija muških pripadnika vrste, često usmerena ka samom potomstvu. Da bebe imaju na raspolaganju mehanizam koji povećava agresiju kod žena, istovremeno je umanjujući kod muškaraca, to bi definitivno uvećalo njihove šanse za opstanak", navode autori ovog istraživanja.
Heksadekanal predstavlja enzim koji bebe ispuštaju iz svojih glava i veoma je važan signalni molekul emitovan iz kože, daha i izmeta, predstavljajući najrasprostranjenije jedinjenje među sisarima. Učesnici nove studije mirisali su heksadekanal pre nego što su naučnici merili njihove nivoe agresije i skenirali njihove mozgove. Polne različitosti u olfaktornom sistemu podvučene su različitim reakcijama muškaraca i žena na ovaj enzim, zaključeno je tokom istraživanja.
Kako kod muškaraca, tako i žena, heksadekanal povećava aktivnosti u delu mozga zaduženom za uočavanje društvenih tragova, levom girus angularisu. Međutim, kod muškaraca, konektivnost između ovog regiona i moždane mreže vezane za agresivnost se uvećava, dok se kod žena smanjuje.
Kako bi ispitali ove evolutivne mehanizme, naučnici su iskoristili 127 učesnika radi izvođenja svog duplog slepog testa, dok ni jedan od ispitanika nije znao šta njuši. Polovina učesnika je njušila heksadekanal, dok je druga polovina bila izložena placebu.
Studija je potom iskoristila kompjutersku igru kako bi bili izmereni nivoi agresivnog ponašanja. Svaki igrač takmičio se protiv algoritma zaduženog za pojačavanje njihovog gneva, pre nego što im je pružena prilika da rasture svog protivnika uz neprijatni zvuk. Igrači su kontrolisali zvuk svoje eksplozije tokom ubijanja neprijatelja, što je korišćeno za merenje agresivnog ponašanja. Što je eksplozija bila bučnija, igrač je bio agresivniji.
Pretnodne studije na nečovekolikim sisarima otkrile su da društveni mirisi mogu aktivirati i blokirati agresiju. "Na primer, zečica će napasti pa čak i ubiti svoje mlade ukoliko se na njima nalazi miris nepoznate ženke", dodali su autori. Svinje, sa druge strane, poznate su po svojoj niskoj agresivnosti u odgovoru na određene seksualne feromone.
"U životinjskim vrstama koje variraju od insekata do glodara, agresija predstavlja polno dimorfnu pojavu u nivoima koji variraju od gena do ćelije, dok ovaj dimorfizam u agresiji može biti povezan sa dimorfizmom u olfaktornom sistemu. Odavde je moguće povući paralelu sa ljudima."
Naravno, tu su bitna ograničenja u studiji, koje naučnici moraju savladati. Pre svega, hipoteza izvučena od strane njenih autora, predstavlja upravo to - hitpotetički zaključak. Njihove predložene veze između heksadekanala, odgajanjem odojčadi i agresije nisu direktno testirani. Sa tim na umu, ove veze sugerišu da moždani obrasci i heksadekanal u ovom trenutnku mogu postojati samo u korelaciji, dok su testovi potrebni kako bi se bilo šta dokazalo veoma teški za izvođenje kod ljudi. Takođe, koncentracije heksadekanala u istraživanju nisu nužno fiziološke, posebno kada se ima u vidu da količine koje ljudi luče zapravo nisu poznate.
Bilo kako bilo, glavni nalaz studije dokazuje da hemikalije u našim telesnim mirisima mogu aktivirati agresivne odgovore potpuno različito u zavisnosti od pola, demonstrirajući snagu hemijskih signala koji utiču na ljudsko ponašanje, što nikako ne može biti zanemareno.
N.Đ.
