Mrak je oduvek predstavljao nešto mistično, nepoznato i misteriozno, dolzeći kao glavna noćna mora i tema stara gotovo koliko i samo čovečanstvo...
Ljudska vrsta je oduvek osećala da opasnost vreba u tami noći i neprijateljskom okruženju neistraženog sveta, u kome različiti predatori mogu usmeriti svoje oštre oči ka našim krhkim kostima, a on je nažalost ostao naš košmar čak i nakon kroćenja vatre, instinktivno nam se urezujući u svest. Danas nas naša divlja priroda takođe upozorava na različite opasnosti koje mrak sa sobom donosi i ponekada dok hodate mračnim ulicama može vam delovati kao da je neko iza ugla i čeka da vas zaskoči, što je ujedno zaostavština hiljadama godina stare igre tokom koje naša čula jednostavno nisu uspela da pređu tanku liniju koja deli svetlost od tame.
Tamna mesta deluju kao beskrajni ambisi i uvek je moguće osetiti nešto unutar njih. Naučnici sada istražuju tačne razloge zbog kojih se ljudi toliko plaše mraka i zašto to ponekada čine do te mere da naš mozak nesvesno poravi različite projekcije. Nije da nikada ništa iz mraka ne vreba, ali u većini slučajeva, tama se sa našom psihom samo poigrava, dok je upravo to jedan od razloga zbog kojih je grupa istražiača sa Monaš Univerziteta razvila saradnju sa grupom Australijskog Katoličkog Univerziteta kako bi konačno saznali nešto više o onome što se dešava kada je naš mozak suočen sa tamnim okruženjima.
Prilično je jasno da se mi kao vrsta osećamo daleko relaksiranije pod svetlošću i ova činjenica igra ključnu ulogu u našoj psihologiji. Kako bi istražili ovu temu, naučnici su kreirali eksperiment sa subjektima, koristeći magnetnu rezonantnu termografiju. Cilj ovog istraživanja bilo je zaključivanje efekata svetlosti i mraka na njihove mozgove, dok se tim istraživača fokusirao posebno na deo mozga poznatiji kao amigdala.
Amigdaloidni kompleks je predeo našeg mozga u kome se javljaju emocije, pruža značenje stvarima i pojmovima, deo povezan sa posebnim memorijama i odgovorima na okruženje. Studija ove grupe uključila je oko dvadeset i četiri ispitanika koji su kroz magnetnu rezonantnu termografiju bili izloženi različitim intenzitetima osvetljenja koja su varirala od 100 do 1 luska. Magnetna rezonantna termografija omogućila je naučnicima da vide aktivirane delove mozga u realnom vremenu.
Inicijalni nalazi otrkili su da je izloženost umerenoj svetlosti potiskivalo aktivnosti amigdale, daleko više nego prigušeno svetlo, što ujedno može biti indikator razloga zbog kog ljudi osećaju strah daleko više u mraku. Dodatno, amigdala je povezana sa ventromedijalnim prefrontalnim korteksom, koji služi kao region koji povezuje zajedno velike neuronske mreže zadužene za predstavljanje emotivnih procesa, donošenje odluka, memoriju i stvaranje društvenog identiteta.
Kako su autori ovog istraživanja objasnili: "Amigdala i ventromedijalni prefrontalni korteks igraju glavnu ulogu u izražavanju i regulaciji straha. Amigdala je uključena u akviziciju i ekspresiju stanja u situacijama vezanim za strah, dok ventromedijalni prefrontalni korteks reguliše efikasno uklanjanje istog".
Oni su takođe objasnili da svetlost predstavlja terapeutski alat za probleme sa raspoloženjem. "Mi smo dokazali da nivoi od zatamnjenog do modernog osvetljenja sputavaju aktivnosti amigdale i pojačavaju konekciju između nje i ventromedijalnog prefrontalnog korteksa. Ovi efekti verovatno direktno utiču na raspoloženje putem popravljanja emocionih procesa i redukcije emocija vezanih za strah."
Iako je ova studija pronašla pojedine odgovore na pitanje zašto se ljudi osećaju ugroženim u mraku, mi i dalje ne znamo zašto amigdala deluje na ovaj način i da li iza svega stoji nešto misterioznije. Nedostatak svetla za gotovo sve ljude može imati više efekata na telo od svega što smo zapravo do sada imali priliku da naučimo.
N.Đ.
