U devetnaestom veku paleontolozi su prikupili veliku količinu zuba i kostiju koje nisu bili u mogućnosti da identifikuju...
Nešto od ovih pronalazaka stiglo je iz bogatih etiopljanskih naslaga koje datiraju iz perioda pre 4,5 miliona godina. Sada, nakon sto pedeset do sto osamdeset godina u muzejskom skladištu, nešto od ovih fosila je konačno identifikovano i kako su naučnici zaključili reč je o džinovskim vidrama koje su težile više od dvesta kilograma i obitavale su u istom okruženju kao i naši daleki preci.
Nova vrsta je zahtevala ovoliko veliko vreme za identifikaciju zbog toga što istraživači nisu imali kompletan skelet ove životinje. Istraživanje objavljeno u francuskom žurnalu Comptes Rendus Palevol ističe da su sastavljene dve posebne vilice, nekoliko zuba i kosti šape kako bi se opisala nova vrsta nazvana Enhydriodon omoensis, dok su ostale razbacane kosti vidri pronađene na istoj lokaciji dodeljene rodu Torolutra.
Džinovske vidre su već duže vreme utvrđena vrsta u pliocenskoj i kasnoj miocen eri. Enhydriodon dikikae predstavlja drevnog stanovnika afričkog Afar regiona i već je opisana kao vidra veličine lava tokom 2011. godine, ali je Enhydriodon omoensis prema svemu sudeći bila još veća.
Od trinaest preživelih vrsta vidri najpoznatija je evroazijska porodica ovih životinja, ali ova pod-familija pokriva iznenađujuće širok raspon veličina. Evroazijske vidre uglavnom teže oko sedamnaest kilograma, azijske patuljaste vidre mogu težiti svega dva do šest kilograma, do severnopacifičke morske vidre mogu dostići veoma zavidnih četrdeset i pet kilograma.
Izumrli Enhydriodon rod vidri pronađen je na brojnim mestima širom istočne Afrike i ponekada izvan njenih granica, sa najmanje šest primeraka koji su živeli u istočnom kraku rascepa. Enhydriodon omoensis vrsta pronađena je u dolini reke Omo u Etiopiji, severno od jezera Turkana, gde su napravljeni najstariji kameni alati koji datiraju iz perioda pre 3,3 miliona godina.
Fosili australopiteka su takođe pronađeni u istoj Omo formaciji, tako da je potvrđeno da su rani ljudi živeli u ovoj oblasti takođe, sa homosapijensom koji se najverovatnije i sam razvio ovde. Enhydriodon omoensis vrsta predstavljala je konkurenta australopiteku po pitanju hrane i verovatno prvim ljudima ukoliko bi preživeli nešto duže, čak i ukoliko ih nisu jeli direktno.
Štaviše, ovo nije jedina zastrašujuća zver koju su naši daleki preci morali da izbegavaju kloneći se vode. Zaključak je iznesen na činjenici da biljke skladište različite količine izotopa ugljenika u zavisnosti od njihovih uslova rasta i fotosintetskih puteva. Biljojedi uključuju mere biljaka kojima se hrane što zauzvrat odlazi u razvijanje mesoždera, uključujući njihove kosti i zube.
N.Đ.
