Prema masi, sastavu i temperaturi, Neptun i Uran gotovo da su blizanci, ali ove dve planete je uprkos tome veoma lako razlikovati po svetlosti koju emituju...
Neptun poseduje duboku nijansu plave boje, zbog koje je i nazvan prema bogu mora, dok Uran poseduje nešto drugačiju nijansu koja je blago zelenkasta, možemo slobodno reći tirkizna. Zbog čega ove dve planete izgledaju toliko različito? Novo istraživanje sve razlike prepisuje tankim slojevima čestica metanskog leda koje tonu kako rastu, formirajući na kraju nešto slično snegu koji ponovo isparava u atmosferu planete.
Sve planete do Saturna, pa čak i neki veći asteroidi, pomno su proučavani decenijama izbliza putem orbitalnih svemirskih sondi. Uran i Neptun, sa druge strane, nisu bili posećeni ni sa jednom letelicom osim Vojadžerovim preletima, koji su se dogodili pre trideset i šest, odnosno trideset i tri godine, tako da je sve tada nastalo predstavlja rezultat tehnologije sedamdesetih godina, kada su ovi programi pokrenuti. Upravo iz tog razloga uopšte i ne čudi što brojni astronomi naporno tragaju za načinima da se vrate nazad.
U međuvremenu, profesor Patrik Irvin sa Univerziteta u Oksfordu i njegove kolege, kombinovali su podatke Vojadžer 2 misije sa merenjima izvršenim putem Habl teleskopa i brojnih drugih istraživačkih stanica na zemlji, kako bi bacili nešto više svetla na ove dve atmosfere. Oni su potom predstavili model kojie je moguće pročitati na arXiv platformi Kornel Univerziteta, pokušavajući da objasne dve različite nijanse ovih gotovo istih planeta.
Irvin i njegove kolege zaključili su da obe planete poseduju atmosferu baznog pritiska većeg od 700 kilopaskala (kPa), sastavljenu od vodonik-sulfida, leda i fotohemijskog smoga. Upravo je zbog toga naučnik prethodno navodio da Uran i Neptun poseduju mirisne note prdeža.
Iznad ovog smrdljivog sloja nalazi se fotohemijski smog pri pritiskom jednom do dva puta većim od onog koji možemo osetiti ovde na nivou mora, dok se na njemu nalazi sloj istog sastava, ali nižeg pritiska. Ovaj smog se proizvodi u gornjim atmosferama planeta, nakon čega tone kako bi se koncentrisao oko tačaka gde se metan kondenzuje. Kada ove čestice postanu baze oko kojih nastaju jezgra metana, zajedno u kombinaciji padaju kao sneg sve dok se čestice ne krenu oslobađati i počnu da deluju kao jezgra za formiranje oblaka vodonik-sulfida.
Metan, koji reflektuje plavu svetlost istovremeno upijajući crvenu, zaslužan je za dominantnu nijansu koju mi vidimo. Uran poseduje nešto deblji aerosolni sloj, što izaziva da boja bledi. Neptun, sa druge strane, poseduje daleko tanji sloj čestica metanskog leda pri pritisku nižem od onog na vrnu Mont Everesta, što pojačava refleksiju plavog dela spektra.
Neptun zapravo nije uniformisano obojen, jer je Vojadžer 2 vratio nazad fotografije na kojima je moguće videti tamne tačke, koje su potrvđene Habl teleskopom. Autori ovo pripisuju koncentracijama materijala u dubokim slojevima aersoli. Osim štosu se uhvatili u rešavanje misterija najmanje poznatih planeta u našem sunčevom sistemu, naučnici su uvereni da će njihov rad pružiti uvid u brojne druge svetove veličine Neptuna, koji se nalaze u orbitama drugih zvezda.
N.Đ.
