Postoji jedan fenomen koji zbunjuje i intrigira ljudsku vrstu generacijama unazad – deža vi...
Čudni osećaji da ste negde bili ili nešto već radili, sa francuskog prevedeni kao ’već viđeno’, često vas mogu iznenaditi i učiniti da se dobro zapitate šta se dešava. Najčešća pitanja koja ljudi sebi postavljaju jesu - da li sam živeo prethodni život? Da li sam duh? Putnik kroz vreme? – što dolazi uz sve ostale iracionalne misli koje u takvim trenucima prolaze kroz um. Međutim, šta je pravi uzrok ovih pojava?
Naučnici smatraju da su korak bliže razumevanju ovog fenomena nakon što su otkrili nešto što oni smatraju glavnim razlogom koji stoji iza svega ovoga. Tokom prošlih nekoliko stotina godina, ljudi su svesni deža vi fenomena, sa beskrajnim objašnjenjima koja kruže, od kojih je jedno da se tu zapravo radi o mentalnom poremećaju ili nečemu van ovog sveta.
Početkom prošlog veka, naučnik Alan Braun, razvio je potpuno novi način istraživanja ovakvih slučajeva, koji se zadržao i do današnjeg dana. Kada je ovaj čovek saznao da postoji predispozicija da se tu radi o nekim natprirodnim silama, on je odradio istraživanja koja uključuju normalne ljude, radije nego medijume i vidovnjake.
Većina ovakvih osećaja javlja se zbog mesta na kome se ljudi nalaze ili konverzacija koje vode, a upravo to navodi na pomisao da mi ustvari tokom ovih pojava imamo neku vrstu napada u mozgu. Nastojeći da zađu u tematiku daleko dublje od Brauna, naučnik En Kliri, sprovela je svoj lični eksperiment u okviru kog je testirala nešto što se zove hipoteza o gestalt familijarnosti.
Ključna stavka ove teorije jeste to da se deža vi aktivira u mozgu ljudi kao uspomena na mesto na kome su bili u prošlosti i koga ne mogu da se sete u kompletu odjednom i ono deli brojne karakteristike sa njihovim trenutnim okruženjem.
Kada se ovakve stvari dogode, moguće je da nas naše trenutno okruženje podseća na neku sličnu scenografiju koju smo posetili ranije i mogu biti aktivirane pojedinim predmetima, na primer stolovima, stolicama, pa čak i prozorima, koji mogu biti sličnog rasporeda i konfiguracija kao u našim školama ili domovima zdravlja.
Sudeći prema hipotezi o gestalt familijarnosti, ukoliko smo u nemogućnosti da se automatski setimo prethodne postavke, nama u mozgu ostaje osećaj deža via. Kako bi testirala ovu teoriju, Klirijeva je koristila virtuelnu realnost kako bi manipulisala scenografijom i postavkama, i zaključila gde se nalazi korelacija između sećanja i doživljavanja deža via.
Razgovarajući sa ljudima iz magazina The Conversation vezano za svoj eksperiment, Klirijeva je zaključila: „Kao što sam predvidela, deža vi se najverovatnije događa kada se ljudi nalaze u okruženjima koja poseduju identične prostorne aranžmane elemenata ranijih scena koja su veoma slikovita, ali ne potpuno urezana u sećanju“.
„Ovo istraživanje sugeriše da glavni faktor koji dovodi do deža via može biti prostorna sličnost nove scenografije onoj koja je već u našoj memoriji i u trenutku ne uspeva svesno da se prizove na pamet. Međutim, ovo ne znači da prostorna sličnost jedina izaziva deža vi, jer najverovatnije postoje i brojni drugi faktori koji doprinose nastajanju ovakvih osećaja sličnosti u našim okruženjima.“
N.Đ.
