Petak je uveče. Nema poruka. Niko ne zove. Nema dogovora za izlazak, večere, pića ni pitanja „gde ste?“. Pre nekoliko godina ovakav život bi na društvenim mrežama verovatno bio predstavljen kao nešto što hitno treba promeniti. U 2026. postao je sadržaj koji skuplja milione pregleda. Nova generacija influensera ne prodaje žurke, putovanja i ogromno društvo – već mir, tišinu i život gotovo bez prijatelja.
Britanka Sara-Džejn Hodli ima četrdesetak godina, nema partnera i, kako sama otvoreno kaže, nema ni prijatelje. Na društvenim mrežama prikazuje svakodnevicu koja bi na prvi pogled mogla da bude najdosadniji vlog na internetu: pravi kafu, vozi bicikl do posla, vraća se kući, provodi veče sa mačkom i gleda televiziju. I upravo to ljudi žele da gledaju. Njeni profili @dramafreediaries prikupili su stotine hiljada pratilaca i ogroman broj pregleda, dok je Hodli postala jedan od najpoznatijih primera onoga što se na internetu sve češće naziva „solitude influencer“ – influenser samoće. „Od petka, kada izađem sa posla, do ponedeljka kada se vratim, ne dobijem nijednu poruku. Niko me ne zove, ali meni to ne nedostaje“, kaže ona.
I nije jedina. Na TikTok, Instagram i drugim platformama sve je više snimaka ljudi koji pokazuju kako sami provode vikend, odlaze u restoran bez društva, putuju sami ili jednostavno sede kod kuće bez želje da organizuju društveni život. Posle godina u kojima nam je internet pokazivao da svi osim nas petkom uveče piju koktele na krovu hotela sa 17 najboljih prijatelja, algoritam je otkrio novu fantaziju: da vas niko ne zove.
Ali postoji velika razlika između uživanja u samoći i usamljenosti. Psiholozi upravo tu povlače najvažniju granicu. Socijalna izolacija opisuje situaciju u kojoj osoba ima malo kontakata sa drugim ljudima, dok je usamljenost subjektivni osećaj da nemamo onoliko ili onakve odnose kakve želimo. Neko može da provede čitav vikend sam i bude potpuno zadovoljan, dok druga osoba može da bude okružena ljudima i da se oseća užasno usamljeno. Pitanje, dakle, nije samo koliko kontakata imate u telefonu, već da li ste izabrali mir ili ste odustali od ljudi zato što vas je strah da im se približite.
Klinički psiholog Loren Kuk smatra da je upravo motiv ključan. Ako potreba da budete sami proizlazi iz želje za mirom, odmorom i oporavkom, vreme provedeno u samoći može biti veoma prijatno. Ali ako iza njega stoje izbegavanje drugih ljudi, strah od ranjivosti, anksioznost ili odbijanje novih odnosa, onda vredi zapitati se šta zapravo upravlja tim izborom.
Tu počinje i kritika novog trenda. Neki stručnjaci smatraju da društvene mreže romantizuju socijalnu izolaciju. Kadar je uvek lep: kiša udara u prozor, upaljena je mala lampa, mačka spava na kauču, čaj je na stolu, televizor radi i niko vam ništa ne traži. Sve izgleda kao reklama za savršen život bez drugih ljudi. Međutim, istraživanja povezuju dugotrajnu socijalnu izolaciju i hroničnu usamljenost sa ozbiljnim posledicama po mentalno i fizičko zdravlje. To, naravno, ne znači da je problem ako volite da subotu provedete sami. Problem nastaje kada privremeni mir postane dugotrajno odsustvo odnosa koje zapravo želite.
Postoji, međutim, i mnogo jednostavnije objašnjenje zašto je ovakav sadržaj eksplodirao – ljudi su umorni. Posao, mejlovi, poruke, WhatsApp grupe, društvene mreže, porodica, partneri, prijatelji i kolege znače da smo praktično neprestano dostupni. Nekada ste izašli iz kuće i niko nije mogao da vas pronađe dok se ne vratite. Danas neko vidi da ste pročitali poruku i počinje da se pita zašto već sedam minuta ne odgovarate. U takvom svetu veče tokom kojeg telefon nijednom ne zazvoni više ne zvuči nužno kao kazna. Nekome zvuči kao luksuz.
Priča Sare-Džejn Hodli pokazuje i zašto nije svaka samoća ista. Ona tvrdi da svoj život ne prikazuje kako bi ubedila druge da prekinu prijateljstva. Samostalnost je počela da gradi nakon iskustva nasilne veze u kojoj je dugo stavljala želje partnera ispred svojih. Kada je počela da živi sama, morala je ponovo da nauči da donosi odluke samo za sebe – od toga šta će jesti do toga da li želi mačku. „Mrzela sam tišinu. Bila je užasna. Ali veoma sam zahvalna što sam naučila da je volim“, kaže Hodli.
Možda upravo zato ovakav sadržaj trenutno toliko dobro prolazi. Ne zato što pola interneta želi da ostane bez prijatelja, već zato što mnogi pokušavaju da pronađu granicu između biti sam i biti usamljen. Loren Kuk smatra da trend može odražavati širu iscrpljenost društvom, potrebu za odmorom, ali i činjenicu da se mnogi ljudi već osećaju socijalno izolovano i u ovim snimcima jednostavno prepoznaju sopstveni život.
Zdrava varijanta verovatno nije ni jedan ekstrem. Ne morate da imate 25 prijatelja, tri WhatsApp grupe koje nikada ne prestaju da zvone i plan za svako veče da biste imali kvalitetan društveni život. Ali nije naročito pametno ni pretvoriti „ne treba mi niko“ u životnu filozofiju. Ako ste sami zato što želite da budete sami – uživajte u tišini. Ako ste sami, a očajnički želite da telefon zazvoni, to više nije isti trend.
A najveća ironija? Čak i influenseri koji pokazuju život bez prijatelja imaju stotine hiljada ljudi koji ih svakog dana gledaju, komentarišu njihove snimke i prave im društvo.
Izgleda da je čak i samoća lepša kada imate pola miliona pratilaca.
