U novom istraživanju naučnici Univerziteta u Oslu otrili su da se jedna strana zemljinog enterijera daleko brže oslobađa toplote u poređenju sa drugom, dok je krivac za ovakvu pojavu verovatno star koliko i sama planeta...
Istraživanje objavljeno u Geophysical Research Letters publikaciji, koristi kompjuterske modele posledenjih 400 miliona godina kako bi se izračunalo koliko je svaka hemisfera bila izolovana pod kontinentalnom masom, što je ključna stavka za zadržavanje toplote unutar zemljine kore, radije nego za njeno izspuštanje u amosferu. Obrazac koji se pojavio vodi sve do razdoblja planete kada su svi kontinenti bili spojeni, poznatije kao Pangea, u vreme između paleozoika i mezozoika.
Zemlja je posedovala užareni tečni enterijer, koji je zagrevao celokupnu planetu iznutra. Njena rotacija u to vreme generisana je gravitacijom i magnetnim poljem. Ovakav sistem zadržao je našu protektivnu atmosferu bliže zemljinoj površini.
Tokom veoma dugog perioda, ovaj enterijer nastavio je da se hladi sve dok Zemlja nije postala sličnija Marsu. Pravo iznenađenje novog istraživanja jeste otkrivanje neravnomernog načina na koji je toplota naše planete počela da se rasipa, ali razlozi za ovakvu pojavu poseduju intuitivni smisao - delovi naše planete bili su izolovani sa mnogo više kopnene mase, kreirajući nešto slično sloju termosa, zaduženom za zadržavanje topolote.
Ovo je u apsolutnom kotnrastu sa načinom na koji zemlja gubi veći deo svoje toplote: "Zemljina termalna evolucija uglavnom je kontrolisana količinom gubitka toplote putem okeanske litosfere", napisao je autor studije. Radi boljeg razumevanja ovog povećanog gubitka termalnih karakteristika planete potrebno je na brzinu proći kroz procese pomeranja tektonskih ploča i kontinenata.
Zemljin omotač predstavlja konvekcione peći koje pokreće traku. Svakoga dana, površine dna okeana pomeraju se pomalo i dolazi do rađanja novih slojeva, stvorenih od magme koja eruptira u kontinentalnim procepima, dok staro okeansko dno biva smrvljeno i spušteno ispod postojeće kontinentalne mase.
Proučavanje načina na koje se toplota u zemljinom enterijeru ponaša dovelo je do izgradnje modela koji deli našu planetu na afričku i pacifičku hemisferu, potom deli celokupnu njenu površinu u mrežu sa pola stepena geografske širine i dužine.
Naučnici kombinuju nekoliko prethodnih modela kako bi odredili stvari kao što su starost okeanskog dna i kontinentalne pozicije u periodu od 400 miliona godina. Nakon ovoga, tim je izračunao koliko toplote svaka ćelija u mreži sadrži tokom svog dugog životnog perioda. Ovo je omogućilo način izračunavanja rejtinga ukupnog hlađenja, pomoću kog su naučnici utvrdili da se pacifička strana hladi daleko brže.
Okeansko dno je mnogo tanje od debele kontinentalne mase, dok je planetarna topolota u ovom slučaju daleko brže gubi konstantno "gašena" velikim količinama hladne vode koja se nalazi iznad. Kada zamišljamo veliki Pacifički okean u poređenju sa drugom stranom kontinentalne mase Afrike, Evrope i Azije, veoma je lako shvatiti zašto se toplota daleko lakše gubi preko najvećeg okeanskog dna na svetu. Prethodno istraživanje dna okeana obuhtavilo je svega 230 miliona godina zemljine istorije, što znači da novi model, koji seže u istoriju čak 400 miliona godina, gotovo duplira vremenske okvire proučavanja.
U ovom istraživanju pojavila se i jedna neočekivana kontraverza, jer je dokazano da se pacifička hemisfera hladila za pedeset Kelvina više u proseku od afričke, ali konstantno veće brzine ploča tihookeanske hemisfere tokom prethodnih 400 miliona godina sugerišu da je Pacifik nekada bio mnogo topliji nego danas.
Pored toga što postoji mogućnost da je ovaj deo u jednom trenutnku svoje istorije bio topliji iznutra zbog posedovanja veće količine kontinentalne mase, postoje i ostala moguća objašnjenja, ali bilo kako bilo, visoka tektonska aktivnost Pacifika u današnje vreme ukazuje na neujednačene količine toplote i to da, što je omotač topljiviji, ploče mogu lakše kliziti i udarati jedna u drugu.
N.Đ.
Izvor: Popular Mechanics
