Za mnoge od nas, psi predstavljaju najbolje prijatelje...
Međutim, da li ste se ikada pitali šta bi se dogodilo sa psima ukoliko bi ljudska vrsta iznenada nestala? Da li pripitomljeni psi mogu preživeti bez nas? Prema istraživanjima, najmanje 80% svetske populacije pasa, oko milijardu njih, zapravo živi nezavisno, slobodno upravljajući svojim životima i oni mogu pomoći prilikom rešavanja ovog pitanja. Ko bi naši psi bili kada nas ne bi bilo sa njima, našeg uticaja i brige koju im pružamo?
Šta su psi?
Psi drže titulu najuspešnije pripitomljene vrste životinja na planeti, milenijumima unazad evoluirajući pod našim budnim okom. Nedavno tokom naše istorije, selektivno uzgajanje dovelo je do stvaranja veštačkog diverziteta, što je svetu predstavilo unikatne vrste koje variraju od velike danske doge do malenih čivava.
Ljudska želja za stvaranjem savršenog psa stvorila je kompilaciju sa više od četristo modernih vrsta pasa, koje poseduju unikatne mešavine fizičkih i bihevioralnih karakteristika. Inicijalno, psi su bili vrsta čija je funkcionalna uloga bila povoljna po nas, pomažući nam u stočarstvu, lovu ili nas štiteći od drugih zveri i neprijatelja. Ova praksa postala je prominentnija u poslednjih dvesta godina, sa pojedinim ekspertima koji sugerišu da su šampionati samo još jedan vid rada sa ljudima, postavljajući veći fokus na izgled životinja.
Vrste igraju ključnu ulogu u svemu ovome, postavljajući standarde kada je u pitanju poželjnost pojedinih karakteristika, istovremeno utičući na budućnost i pravac same pasmine.
Da li smo mi dobri za pse?
Poznato nam je da pojedine stavke koje su privlačne ljudima imaju ozbiljan uticaj na zdravlje i sreću samih pasa. Na primer, psi sa ravnim njuškama bore se za vazduh zbog ograničenog nazalnog puta i skraćenih dizajnih kanala. Ovaj nedostatak vazduha povezan je sa napadima astme, dok ovi psi takođe imaju veće šanse za pojavu kožnih, očnih i dentalnih problema, u poređenju sa psima dužih nozdrva.
Brojni moderni psi zavise od ljudske medicinske intervencije kako bi se razmnožavali, na primer, francuski buldozi i čivave često zahtevaju carske rezove kako bi se okotili, jer su glave štenaca veoma velike u poređenju sa širinom ženkine materice. Ovo zahteva hirurške zahvate koji samo ističu veliki uticaj na intenzivne selektivne tehnike razmnožavanja pasa.
Iako pripitomljeni psi mogu imati prednosti toga što su deo ljudskih porodica, sa pojedinim koji žive ekstremno izolovanim i kontrolisanim životima u okviru kojih nemaju previše izbora, što je faktor veoma važan za njihovu sreću.
Psi bez nas
Sada, zamislite svet u kome su psi potpuno oslobođeni ljudske kontrole, selektivnog odgajivanja i brige. Automatski, uticaj našeg nestanka bio bi ogroman za ove životinje. Vrste koje su bile veoma zavisne od nas za svoje osnovne potrebe, kao što su hrana, sklonište i zdravstvena nega prošli bi najgore. Ovi psi bi imali velikih problema da se prilagode i većina bi se susrela sa surovom realnošću života bez ljudske podrške. Sa tim na umu, ovo bi verovatno imalo uticaj na manje od 20% svih pasa, što je otprilike procenat koji živi u našim domovima, jer kao što smo već naveli, većina pasa na svetu slobodno luta širom naših kontinenata.
Međutim, iako ovi psi nisu pripitomljeni u tradicionalnom smislu, oni i dalje koegzistiraju sa nama. Kao takvi i njima opstanak zavisi uglavnom od ljudskom rukom kreiranih resursa, nalik smeću, pasivnoj i namernoj prehrani. Bez ljudi, prirodna selekcija bi brzo ušla u igru, sa psima koji bi ostali bez esencijalnih karakteristika za preživljavanje, kao što su adaptabilnost, lovne veštine, otpornost na bolesti, roditeljski instinkti i društvenost koji bi postepeno opadali.
Psi koji su ekstremno veliki ili ekstremno mali, takođe bi bili u velikom problemu, zbog toga što veličina psa utiče na kalorične potrebe, regulaciju telesne temperature u svim okruženjima i sposobnosti za izbegavanje predatora. Ograničene bihevioralne strategije, kao što su preterana stidljivost za istraživanjem novih površina, takođe mogu biti odlučujući faktori u njihovom preživljavanju. Sa druge strane, sterilizacija pasa takođe može uticati na karakteristike koje donose prednosti po pitanju preživljavanja, jer oni neće imati mogućnost da prenesu svoje gene budućim generacijama.
Nema više dizajniranih pasmina
Na kraju, pojavile bi se drugačije vrste pasa, oblikovane po zdravlju i bihevioralnim uspesima radije nego prema ljudskim željama. Ljudi ne biraju partnere nekoj vrsti tako da bi se psi uglavnom parili sa drugim psima koji izgledaju potpuno drugačije od njih čim im se za to ukaže prilika. Tokom vremena, poznate vrste pasa bi u potunosti nestale, dok bi nerestriktirano parenje dovelo do uniformisanja izgleda seoskog psa, lajtare ili dodža kako bi se reklo, odnosno do rasa koje je moguće pronaći kao autohtone u australijskim zabačenim zajednicama i pasa koje možemo videti u jugoistočnoj Aziji.
Ovi psi su uglavnom srednje veličine, balansirane građe i kratke dlake u raznim bojama, uspravnih ušiju i repova. Međutim, regionalne varijacije sa debljom dlakom mogu takođe ući u igru zbog faktora kao što su klimatski uslovi. Na duže staze, psi se mogu vratiti svom divljem načinu života, a ovi primerci vraćeni prirodi verovatno će prisvojiti društvene norme i način ishrane sličan onome koji poseduju njihovi sadašnji divlji pandani, nalik australijskim dingoima. To će uključiti život u manjim čoporima sa definisanim teritorijama, vraćajući sezone parenja, grupni lov i pažljivu brigu roditelja, posebno od strane mužjaka.
Ova tranzicija će biti daleko lakša za pojedine sadašnje vrste, posebno stočarske tipove pasa i sve one koje već žive nezavisno u divljini ili lutalice u globalu.
Šta našim psima čini dobar život?
U knjizi nazvanoj A Dog’s World, njeni autori Džesika Pirs i Mark Bekof istražuju ideju o pripremi za sudnji dan, odnosno za naše pse i njihovu budućnost bez ljudi. Oni navode da bi trebalo da pružimo našim psima više slobode i daleko više sreće. Ovo bi moglo biti nešto jednostavno kao puštanje da sami biraju u kom će se pravcu kretati ili im dozvoliti da nešto duže njuškaju drvo.
Kada razmišljamo o mogućoj budućnosti bez pasa, nameće se jedno veoma važno pitanje: da li su naše aktivnosti koje imamo sa njima održive, u njihovom najboljem interesu i zaista ispravne prema njihovoj prirodi? Ili, mi jednostavno kreiramo nešto što prilagođavamo prema našim potrebama i željama.
N.Đ.
